СРЂ

584

СРЂ. — SRĐ.

oblaka, prezrena prosjaka, koji se podigne jedan dan i bi spasiteljem domovine". Cujući da govori kći, videći kod sebe jadnu ostavljenicu, stari otae, sa mlohavijem glasom, rece: „Kuku ! Rađost tvoje radosti, tješitelj tvojijeli jada, okrilje, otac, brat, zaručnik, on je bio sve to za tebe; ti si sve izgubila s njime, ne ostaje ti više ništa na zemljil" I svi nazočni glasno jec-ahu. Sjala je suza i u očima mlade djevojke, ali ona uze ruke onoga, kog svi plakahu i reče: „Ne slavi se Tvoja uspomena placem, kako bi se učinilo za onoga, koji prolazi i brzo će bit zaboravljen. Ne; domovina će te žalit kako lijepo ljetno veče žali jutrnju rosu, to jest usred mira, prave radosti, svjetlosti, pjesmama i u ufanju u sjajnu zoru".

У предвечерје. Жив. Девечерски — Београд. Румени запад лагано се гаси, Небом се где-где крупна звезда јавља, Песма о срећи отпочиње славља, Премире живот. Ноћ распушта власи. Крај воде спржен цвет се опоравља, Нежно га грле поветарца даси Лице му хладе сребрни таласи, И он је опет пун снаге и здравља. А ја остављен, кб сламка на води, Која без циља Бог зна куда броди, Гледам ту љубав искрену и јаку, И жудим силно за љубављу брата, Која би наша растурена јата Скупила брзо у бури и мраку.