СРЂ

С 0 К Р А Т (по Еутифрону) (наставак). старински призори од Јована Бовија. Херократ. (Долази из улице у дну. Баци најприје поглед на Мелета и Еутифрона). 0 најмудрији мећу Грцима, Сократе, који исправљаш јавне обичаје, ја сам према теби мањи од оног лончара из Леонтиде, племена Скамбонића, који за читаво пола године није могао схватити да је атинска Минерва чудотворнија од Саиске Минерве. Сократ. Ни ја, може бити, за читаву годину. Херократ. Мањи сам од тебе него онај лончар; па ипак морамо данас спојити наше гласове, да заједно проклињемо. С о к р ат. То ми је теже него појмити разлику две Минерве. Херократ. Не?... Овај Мелет ох! — лепог ми аполинског струка! — овај Мелет — дајте му пританеј — овај Мелет завиди твоме гл-асу, па те тужи због безбоштва; а овај Еутифрон — најсветији од племена Есејаца - он! завидећи ми на ово мало дана што ми преостаје, оптужио ме због убиства, и обојица — строге моралисте — говоре о Светињи! А Атина, која је теби дужна пританеј, сада, како ми се чини, одређен Стезихору, укротитељу магарица, а жени бар заборав, прима измете ових изрода! Раздирали им синови душе, посетиле Еумениде њихова огњишта у свечане дане; сматрали их Атињани за периојке, а периојци за робље а робови мислили да њихове здружене душе праве змију са две главе. А кад хтедну опрати у Илису руке којима су потписали тужбе, нека би се вода повукла натраг и жуборећи о оцубијству скренула пут Есеја! . . . Тако, Сократе (диже десницу у вис) 'гако, тако ! . . . Сократ. Боље је да одустанеш од твога проклињања (спушта му руку). Као младић могао би лепо представљати у Едипу и Филоктету; али ти си од мене старији за две олимпијаде и