СРЂ

;една ноћ

725

видим моју пријатељицу надвишену нада мном. И тада поново упадох у мрак несвести. Остадох читавих петнаест дана готово беспрекидно у том свету. Затим проведох још петнаест дана у постељи, јер ослабео као сенка немадох снаге да се одржим на ногама. „Моја пријатељица, буди узгред речено, изиђе једнога јутра да ми купи неке лекове, и не видех је никад више. „Телесно опорављење ићаше доста брзо, али поремећени живци не долажаху брзо у ред. Бејах сетан. Уопште, ма која идеја узимаше у моме мозгу огромне сразмере и осећах да не ћу моћи то дуго поднети. Нисам смео ни помишљати на читање. Хоћеш ли ми веровати, да озбиљно помишљах на самоубиство као једини начин окончања моје несреће. „Једнога дана добих депешу која ми навештаваше смрт мога оца. Узех први воз и падох пред очев одар лијући топле сузе, које ми велико добро учинише. „Неколико дана доцније вратих се у Париз, али овога пута не с намером да останем, већ да продам с места моје ствари и одмах да бежим. „Отац ми беше оставио сву своју тековиву која беше много већа него што сам могао замислити. Све беше пажљиво уложено на сигурна места и ја без икакве бриге почех примати ренте. „Тада одмах стадох путовати, и од тога нисам још престао ; а мислим да ће ме само смрт или болест зауставити. Обишао сам целу Европу и добар део Азије. Путујем беспрекидно, без циља, не знајући куда ћу. У животу ме држи та помисао да ми је могуће окончати своје дане а да не станем два пута на исту стопу. Сва је моја срећа у томе што помишљам да све што видим при пролазу, људе и земље, да их не ћу више видети. „Ја сам пронашао свој лек. Сада се осећам готово исто онако добро као и пре случаја, који ти испричах. Али да бих остао тако, треба да бесирекидно путујем и дм не мислим. Како ћеш мислити у том вечитом мењану места, у тој хитњи и журби одлазака, у новости долазака ! Пишем писма само једном пријатељу и моме банкару а не читам апсолутно ништа . . . — Како, не читаш, приметих му ја. Зашто су ти тада џепови пуни кшига.