СРЂ

728

СРЂ. — SRĐ.

Ал' мало траја, па свега неста, И свјетлост зв'језде изгубих оне, Сад као сирак ван родног мјеста Без ње се скитам и свуд ме гоне ... Са мрачном душом ја лутам тужан, И к'о лед хладан идем међ' људе, Те к'о очајник ил' вјечни сужањ Долазим к њима, да дух ми буде. Са мојом браћом и људ'ма свима Дијелит' хтједох и живот сами, И као прије жељах мећ њима Свог друга наћи, да срце да ми. Злч људи никад ни да се јаве, Још гледе на ме с презрењем они, Па јадну душу муче и даве, Да брже свене мој живот бони . . . Сад за то к теби, о хладни гробе ! Са жељом летим, к'о другу милу, Од људи гоњен и њине злобе, Да покој нађем у твоме крилу. 0 смрти, брзо нек' коса ма'не, Над мојом главом још што је млада, Ох, дођи брже! јадном да сване Вјернија, боља, загробна нада. . .