СРЂ

870

СРЂ — SRĐ

„Уз трпезу, низ трпезу, вино црвено : Пијте вино, гости наши, није вода то, Hero вино кротошија које премеће : Претнуће златног кума, све је мене страх. Пригни свате, мили брате, да те видимо ! Момачка се лица зажарила, дубоким басом пјевају : „Пада листак наранче Посред чаше јуначке, Да је знала наранча Да је чаша јуначка, Врхом би се повила, Па би чашу попила. И око и чело Све ти, млада весело, весело ! и не би никад ни прекинули да старојка погузијеља не повиче : „Кратки данци, а дуги конаци : вријеме је, браћо, путовати." Одједном наста журба : погузијељи крећу; а сватови их прате до врата; љубе се, поздрављају и растављају. Ту је и млада, па и она се с њима грли и љуби, а младожења гледа, хоће ли заплакати, а она не ће, јер да је мислила плакати, не би овамо ни долазила.