СРЂ

ПОРУШЕНИ ЗЛАТНИ СНОВИ

968

она тако жарко љубила; о н који јој се небројено пута заклео, да ће само о н а бити његова жена ; о н, који је увијек обасипао њежним погледима, слатким ријечима финим, даровима и —• опрости Боже — неколико пута врелим пољупцима. Мјеста на њеном лицу, којих су се његове уснице дотакле, почеше горјети, као да их усијано гвожђе дира и она хтједне, да та кужна огњишта изгори, осијече, ископа; да је не сјећају њ е г а и да јој не муте помисао о светој, узвишеној невиности. Тада почне јецати и горке сузе лити за разрушеном својом срећом и ко зна, што се могаше догодити, да је из тог ужасног стања не прену куцање на вратима. Скочи на ноге, отаре сузе, стисне срце и отвори врата. Листоноша јој пружи препоручено писмо. Она затвори врата; разгледа адресу, па кад се увјери да је то писала о н а рука, коју је толико пута стиснула, од самог потреса испусти писмо, а не смједе га прихватити, јер можда јој носи — смрт. Пошто је у том ужасном стању постала неколико часа, одлучно се маши ; дохвати писмо, грозном сумњом у души, разреже обвој и почне читати. ЈТице јој одмах добије други, веселији изглед. А како и не би ? ! 0 н јој пише, да је од полиције, којој је Душаново царство ужасан баук, морао побјећи на слободно српско земљиште, а да јој се прије поласка није никако могао јавити ; моли за то опроштај; моли, да о томе никоме ништа не говори и обасипље је слатким ријечима и оним, њој нај милијим, обећањем, да ће бити његова. Кад је писмо и два и три пут прочитала, увјерила се да је свака сумња искључена, почне се шакама грувати у млада прса, што је онако лакоумно могла посумњати о карактеру онога, који се и у погибељи живота сјећа њ е; како је смјела посумњати о ономе, који једино њ у и Српство љуби, који је за то двоје спреман све на свијету жртвовати. Тада дохвати перо и умилним, срдачним, љубазним ријечима изли све своје срце : све оно, што је осјетила, претрпљела и поднијела ради његовог ненадног одласка, али је сада више него сретна, кад је није и у нај већој опасности заборавио, одбацио, напустио. Заклиње га свим, што му је свето, узвишено, неприкосновено, да јој увијек пише, да је се увијек сјећа, а она ће жарко, непрекидно мислити само о њему и молити Бога, да њега сачува њој и Српству. Цио свијет ће јој бити само он, кућа и школа.