СРЂ

966

СРЂ — SRĐ

Учитељка, од чуда запањена, упили своје црне очи у пароброд, не би ли га видјела, али узалуд, јер њ е г а на палуби нема. Тада журним корацима појури к мору, да у његовим валовима гроб потражи, али је од једном шчепа снажна рука градског прота, њеног старог заштитника, који је поиздаље мотрио учитељку и схватио „озбиљност ситуације". Учитељка се онесвијести, а прота је скоро одвуче кући, гдје је мајка спреми и положи у постељу.

Кад потоњом ... Радомир Орлински — Бар. Кад потоњи пољуб пуче На бјелилу твога лица, Кад потоњи пољуб пуче. Кад потоњом, красно луче! Видјех себе сред зјеница, Кад потоњом, красно луче ! Да сам знао, бих ти дао Гром-пољупце, да т' сагоре, Да сам знао, бих ти дао . . . Бих спржио, мој неборе ! * Твоје лице и зјенице, Бих спржио, мој неборе ! * Небор = невен. fHžušS