СРЂ

КАКО SAM SPROVEO BOŽIĆ.

Nikola Simić.

Nekoliko dana pred same božične svece pade mi gornjak u kuću. — Fra Luka vam šalje pun naramak pozdrava i ovaj buletinić. Izvadi iz pripašaja komadić zameljana listiea i pruži mi ga. Razmotam, čitam: „Obećao si, da ćeš mi u pohode; pošto te ioš nema, šaliem ti konia i čovieka, nek odpadnu te eari. Tvoj fra Luka". — A kako fra Luka'? — upitam, kad procitah pismo. — Кб fra Luka, onaki se može! Nego, ako ste za puta, ne kasnimo; šaka dana, ima poproć, a u ovaj zeman, red je za vidna konak hvatati. U čas se opremili, pođoh. U sam suton padoh pred kuću fra Luke, koji netom me nešto iz daljega ugledao, stao maliati rukama, javljajuć se; Nu ti ga! nu ti ga! — Jesmo li sjegurni? — upitam ga, kad vidio na kući raspuknut zid s vrha do zemlje. — Prođi me se, godina je da pišem i moljakam, da mi ovo kućetine poprave; ali rek bi, da su gluhi na oba uiia! . . . Prigni se, da čivericu ne stučeš — opomenu me, uvadjajuć me u nešto niske i uske sobice. Ivad mi dao kapac rakije da se ugrijem, sašao u kuhinju, da se sa momkom, dogovori za večeru. Dok je fra Luka bio u kuhinji, razgledao sam sobicu. U jednom nuglu sto za pisanje, uza nj fronožni stolac. Po stolu razbacano kartušina, novina. U drugom nuglu opet stolić zastrt bojadisanom inceradom,* na njemu poredane šalice za kavu, a u svakoj nasaden limun. U nuglu do vrata tronožno umivalo, pokriveno ručnikom. Uza zid prama prozoru divan je, koji preko dana služi, da se pohodnik na nj izvali, a obnoć prijatelju,

* povošteno platno.