СРЂ

AVE MARIA.

ЈОВАН C. ПАЛИКОВИЋ. Бијах у оној доби, када сам, пролазећи поред разних звања, и проматрајући оне људе, што од јутра до ноћи сједе у загушљивим канцеларијама, и преписују разна акта, осјећао ужасну неку тјескобу. А када бих ушао у канцеларију мога чике и осјетио онај несносни задах влаге и дувана, помијешан са воњом од карбола, и погледао оне дебеле зидине старе, кумпаниске зграде, тада би ме почело нешто стезати у грлу, и мени се чинило, као да ће се тога часа сурвати оне дебеле зидине, и затрпати нас. Тада бјежах од тога живота. С књигом у руци, лутао сам цијеле дане по пољима и шумама, читајући и радујући се сунцу и слободи. Ну то не ; потраја дуго. Једнога дана рече ми чика, да морам редовно долазити у канцеларију, и „практицирати". — Доста је било бадавчења, — говорио је, — треба да почнеш радити .. . Од књига се и читања не живи . .. А школе су скупе... Па онда, школе и нису за те, братац. . . Ето, завирио си у њих, па ништа, — заврши чика, и погледа ме, при тим ријечима, родитељским саучешћем. Разумио сам. Несретна математика била је свему крива. Она је најзад учинила, те сам морао, уз чикиног писара Косту, сједити од јутра до мрака, и преписивати акта, којима нисам могао смисла да ухватим. Ну, акта-акта. Али кад чика видје, да сам у томе послу већ довољно „верзиран", поче ми давати неке благајничке књиге, главне и споредне, и још неке најглавније. v; Ту запе. За ме настадоше праве муке. Да не бих био увијек чики пред очима, сакупим све те главне и најглавније књиге, притворим чикину канцеларију па Кости.