СРЂ

174

СРЂ. — SRt).

Коста ми помогне и поучава ме, а ја га најзад скрушено молим, да сам сврши посао. Он пргузима посао, а ја отворим чекмеже, и читам књиге, које нису ни мало у свези са разним актима, и чикиним главним књигама. Уз то се сваки час обазирем на чикина врата, а Коста све прска од смијеха, гледећи моју невољу, и чисто се радује, што строгога чику тако „фино" варамо. Ну чика осјети наскоро варку, очита оштру буквицу и мени и Кости, и од тада сам морао да радим уза њ, у његовој соби. У тој сам муци увијек очекивао неки ванредан догађај, који би ме избавио из те невоље. И чисто ми се слутило, да мора настати ма шта: или какав потрес, који би порушио ону стару зграду, и сва акта и све књиге стаманио ; или рат, па да у ономе метежу, за увијек рекнем свима, и главним и споредним књигама „Збогом". Ну од свега тога не би ништа, и ја сам мјесецима мучио муке, са разним књигама и дневницима, танким и дебелим, чистим и прашњавим, док нисам, најзад, стекао неке магловите појмове о свим тим стварима. Па ипак, још никако нисам могао да вјерујем, да је то оно „право", то јест оно, што ја треба да радим, и у души ми непресгано тињаше нада, да ипак мора доћи час ослобођења. Тада наступи најтеже искушење. Чика ме позва једнога дана к себи, пружи ми неки акт, и рече смијешећи се : — Ево, прочитај, ћа се спреми на пут. Мене проби хладан зној, и узех да читам акт. Читајући га, мишљах у почетку да се чика шали са мном; ну прочитавши до краја, и видећи на акту печат области, увјерих се, да то није шала, него хладна, немила збиља. — Ама, чико, ово није за ме, ако Бога знате, — рекох бришући зној са чела. — Е, да ? ... Чини ти се ! .. А што да није ? — Та, с овим би, чико, и ви имали посла и муке, а камо ли не ја, почетник ... . — Ништа, ништа! — каже чика мирно. — Кад одеш тамо, а ти ради ; ради дан и ноћ; мисли и читај законе, и