СРЂ

176

СРЋ — SRĐ

Мени се, ипак, највише свидио биљежник, и умолих га, да ми помогне, да нађемо стан. Пријеђосмо преко пута у гостионицу. Стара жидовка, гостионичарка, необично угојена, на малим, пачијим ногама и са неразмјерно дугим тијелом, промукла и пискутњива гласа, сва масна и прљава, дочека нас у једној собици, из које суну несносан задах влаге и нечистоће. Жидовка узе да хвали стан, говорећи, како ће сада, када ја заузмем собицу, бити у неприлици, гдје да дочека разну господу од области и суда, и још неке трговце, што често долазе у Т. да купују шуму. Најзад каза цијену, и ја пристадох. Опростих се са биљежником, који је хитао кући неким послом, те пошто и жидовка изиђе, узех да разгледам собицу. Неки тежак, одвратан задах све ме јаче гушио. Разгледах по собици, не бих ли опазио шта, што заудара ; ну не бијаше ништа. Приступих затим неком огромном, полуотшкринутом ормару, што скоро половицу собе запремаше, и отворих га. Имадох шта видјети. Горе, са неколико клинова висјеле су неке старе рите и неколико кожа, а доље на дасци, бијаше, опет, право спремиште : хљеба, сира, сланине, лука, паприке, зелени и још неких ствари. Згади ми се, и зловољно залупим ормар, па пођем напоље. Почео се мрак хватати. Не знајући куда бих, кренух у опћину. Узех кључ од редара и уђох у собу, у којој сам имао сјутрадан да отпочнем рад. Бијаше тијесна, са необичним дебелим сводом и зидовима. У осталим собама не бијаше никога; бијаху се већ сви разишли. Око мене владаше гробна, несносна тишина. Сједох и наслоних главу на стари, климави стб, и узех размишљати, тупо, споро. Дотле силом сузбијани осјећаји навалише сада, као рој пчела. И немила чама, и осамљеност, и страх од нечега, и туга ради нечега остављеног и изгубљенога, све то јурну на ме у