СРЂ

KNEZ ALEKSANDAR SAPIEHA U DUBROVNIKU.

185

opazi, da mnogi spomenici rlmske dobi propadaju krivnjom modernih ljudi. Sapieha je vjerojatno iz Beča krenuo u Zagreb i izgleda, da je posjetio Štajersku i Korušku. Iz Gorice je pošao u Italiju a povrativ se odatle u Trst, dao se je па svoje „slavensko putovanje". I zbilja već se je u Trstu spravljao na svoje poduzeće; uzeo je kao pratioca nekog talijanskog glazbenika, koji mu je inorao bilježiti motive iz modernih pjesama. Iz Trsta je pošao preko Rovinja, Pulja, Rijeke, Bakra, Kraljevice i Senja u Rab. U Rabu je pregledao nekoliko glagoljačkih rukopisa a onda se je preko Paga uputio u Zadar. Tu se je upoznao s drugom Fortisovim, s učenim Stratico i bijaše gostom kod porodice conte Borelli „dziedzica Wrany". Posjetio je Šibenik, Skradin, Spljet, manastir Visovac, Knin, Imotski, pa Mostar, Stolac i još neka druga mjesta, te je napokon stigao u Dubrovnik. Boravak je u Dubrovniku središte cijelog Sapiehina putovanja. O njemu pak nije riječ u spomenutoj štampanoj knjizi, ali nam prof. Francev o torne vrlo lijepo i opširno priča na temelju nađenih pisama. Dubrovačko pučanstvo pomišlja kao nekakvu srnjesu elemenata raznih plemena, u kojoj se sasma gubi ona privlačiva prostota i oni prvobitni tragovi, na koji se je namjerio u Bosni i Hercegovini. Dubrovčani su mu slavni samo prošlošću ; sada su oni zaboravili svojih otaca i nemaju s njima nikakve sveze. „Те ludy, do ktorych sie zbližamy, slawne z tego, czym byly, nie daja postrzegaczowi tej przyjemnej uludy, ktora towarzyszy uwažaniu rodow, dobrodziejstwy natury jeszce ni'etknietemi udarowanych. Tu zaczynaja sie narody s[awne z swojej przeszlošci a tym bardziej spodlone, gdy sie baczy па ich odrodzenie sie od przodkov i na ich niewole, w ktorej jecza. Przywaleni z jednej strony s]awa swych ojcow, ktorej, jak s|aba powieka blasku, zniešć nie moga, z drugiej skaženi upodleniem, w ktorem pelzaja, smutne z powodu porownania maluja w oczach wedrownika wyobraženie." Preko Trebinja stigao je u Dubrovnik 17. novembra 1804. odjeven narodnim odijelorn bosanskim. Sam nam Sapieha govori o tom odijelu ovo : „Przywykly do noszenia zawoju, mimo wychovvania i zwyczajćw naszych. trzymanie rak i nog bez odziežy byJo mi juž zwyczajnym, letkie tylko opanki, czyli chodaki skor-