СРЂ

ПОСЛЕДЊИ МРНАР ДУБРОВАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ. 205

шћућури се на асуру, замисли се с упртим очима у свечеву сличицу и након подужег времена прошапута: „Ево ђе нестане посљедњег мрнара дубровачке републике " * * * Седамдесетих година прошлога века, један француски трговачки брод, обилазећи острвље около Мадагаскара, упути капетан свога помоћника са четири мрнара чамцем на једно островце у Коморском острвљу. Један међу мрнарима у чамцу био је Далматинац, који се скамени од чуда, када ћу једнога урођеника изговорити реч „Дубровник." Овај Далматинац сазна-од урођеника, који натуцаше француски, за Марина, који је са сином некада живео на острву. Отац урођеников познавао је Марина, те је пред смрт дао своме сину један завежљај с налогом, да га преда ономе беломе човеку, који буде разумео реч „Дубровник"; син ево тако и уради. У завежљају беху две књиге наших песама и још неке мале успомене и на прекиде забелешке из живота Маринова од оне ноћи, када је последњи пут уздигао заставу светога Влаха, па до смрти свога јединца, а по свој прилици и до своје једновремене смрти са сином, јер се забелешке свршавају овако: Влахо до мене лежи и ја идем са њиме. По Мариновим белешкама написана је ова прича.