СРЂ

Т У Г А.

БИОГРАД. ПЕТАР Д. МИЛИЋЕВИЋ. Прошлога љета провео сам мјесец јули у једном усамљеном и тихом засеоку на обали Моравиној код свога ујака свештеника. Свакога јутра у први зорин освитак буђен кукуријекањем пјетлова, облачио сам се брзо, и журно хитао прашљивим сеоским друмом Морави, гдје сам у хладу једне врбе, више воденице, у друштву воденичаровом пецао рибу. То ми је било једино занимање у овом селу, у коме се само изјутра чује кукуријекање пјетлова, иначе је преко дана тако тихо да се чује шум Моравиних таласа. У подне, када се друм од јулског сунца усија и бљешти, враћао сам се лагано, ознојен, зајапуреног лица, преко поља, од хлада до хлада кући. Па пред вече, кад ваздух захлади, опет на Мораву. У подне је врућина несносна. Нигдје вјетрића, све тихо. Никаквог покрета . . . Само загријани ваздух трепери, гуши и сјаји се . .. Земљорадници се повукли са поља и њива и завукли се у хладовину дрвећа. Све се сакрило од сунца, све као да је изумрло за неколико тренутака, само су се по површини Мораве, која се није мицала, сунчале несташне рибице. Све вријеме мога бављења у селу провео сам са воденичаром, човјеком омаленим, груди широких, лица добродушног, природе мирне, у досјеткама неисцрпним. Било му је тридесет година а изгледао је двапут старији. Рођен на овој обали цио свој вијек проживио је на њој, изузев двије године када је служио војску. У војсци је био трубач. Кад се вратио из војске туговао је за њом. Туговао је првих дана повратка, туговао је и сада послије десет гогина. Трубу је понио са собом. Од ње се није никад раста-