СРЂ

218

СРЂ - SRĐ

вљао. Она је била успомена његове прошлости, саучесник садањег живота његовог. Ову је воденицу наслиједио он од свога оца. А отац његов од свога оца. Некада је она храннла цијелу задругу, а данас је једва њега самог исхрањивала, јединог живог од многобројне задруге. Али је оно доба било другојаче. Онда је ова воденнца била једина у овом крају. Људи су били богати и поштени. И живот је био много веселији. Некада рика волова и рзање коња мијешало се са шалом и смијехом помељара. Данас све мирно, суморно. Обдан по једна кола, један помељар и два мршава вочића који преживају . . . Сада се подижу на све стране млинови, а воденица је сваким даном све мање. Истина, још гдје-гдје у забаченом куту клопара воденица, али тако лагано, тако тужно, као да умире . . . Какав суморан изглед! Човјека нешто и нехотице гони да се сјети оног старог, веселог доба, када се кроз воденицу разлијегао глас гусала, када су ницале оне страшне бајке о вампирима и воденичару Ћоси, доба сујевјерја, али и доба среће. Како се то данас све измијенило! А како и не би, кад је све пролазно и нестално. Мијењају се и људи и времена, јер је све промјенљнво . .. Једне вечери лешкарио сам на трави пред воденицом и гледао како се звијезде на небу помаљају. Воденичар је сједио близу мене и трубио у трубу. Кад је иструбио био све знаке војничке а њих је изводио савршено, јер се у томе сваког дана вјежбао, он спусти трубу, и поглед му се оте у даљину, одакле се враћаше одјек звукова. Замисли се, занијеми, и на лицу му се огледа туга. Ја знам, од њега је тешко сада ишчупати и једну ријеч. И ја се не ћу ни трудити. Али шта он мисли ? . . За чим тужи?.. За касарном. Ја погађам. Сутон се спустио на обалу. Са покошених ливада разлијева се мирис траве. Вече љупко, свјеже. Ријека тече, шуми тихо и одише свјежином. У ваздуху се осјећа шум вечери. Почиње живот биља. 'Дан прелази у ноћ. Друмом поред обале касала су рзајући два бијелца са својим празним тарницама .. . Једно јато препелица прхну из оближњег жбуна . . . Неколико дивљих гусака прелети гачући преко нас на другу обалу . .. Из даљине се разлијеже весео звон пастирове фруле, па се затим лагано, некако сјетно, изгуби у сутону. ..