СРЂ

Т У Г А

219

Човјека обузима страх кад је усамљен на обали ријеке, кад се сутон спушта и живот ноћи почиње. . . Крр . .. Кррр . .. Крррр . .. Кррррр .. . Окрене се воденички ван. Он мисли на касарну. У жеговој памети она је сада оживила и пробудила му хиљаду давнашњих успомена. Мисли јуре брзо као планински поток. Оне струје кроз мозак, кроз душу, кроз срце, и загријевају му срце, обузимају душу чежњам, тугом .. . Ко ће да заборави тај одсјек живота! Ко не би тужио за оним часовима, који се никад више нису доживјели, никад више дочекали. Он се сјећа оваквих вечери у логору на Бањици. Пук се вратио са вјежбања уморан, клонуо, гладан. Хиљада погледа управљених на њега, у хиљаду срца само једна жеља. Хиљаду људи очекивали су звук трубе за вечеру. И он зна, он осјећа да је у том тренутку у очима војника велики, готово раван поднареднику. Тих се тренутака код њега први пут у животу јавља жеља за славом, за величином... Крр . . . Кррр . . . Крррр . . . Кррррр . . . Окретао се ван. Па се сјети јутра на Бањици. Зора руди. Цио пук спава. Из оближњих села чује се лавеж паса и кукуријекање пјетлова. Доље, испод Бањице, пред Топчидером чује се дуг, јасан писак воза који долази из Ниша. Дежурни пуковски официр немирно шета поред шатора и једнако погледа у сахат. Одједном, на један официров миг, звук његове трубе забруји кроз јутарњи зрак, треперећи преко долина и брегова и губећи се над Биоградом који је тада био у магли, прашини и диму, јер су улични чистачи довршивали свој посао, а фабрике почињале . . . Цио логор буди се, устаје, оживљава ... Затим кад пук маршира кроз варош „величанствепим ходом", и на звук његове трубе отварају се прозори на кућама, и гомила дјечурлије са клицањем трчи за пуком .. . Ах! ко ће то прежалити! . . . Па ратне борбе у пролеће, ноћу, када на дрвећу листа лишће и пупољци избијају, под звјезданим небом, на Авали ... Ноћ млака, блага, лијепа као прољећни сан. Гора мирише. Пук се подијелио на чете. Чете нијеме, без ријечи скривене у планинској, густој, великој трави. Очекује се тренутак ју-