СРЂ

220

СРЂ. — SRĐ.

риша нестрпељиво, немирно, узбуђено. Тишина. Ни лист се не покреће. Одједном, његова труба даје знак и напад почиње. А он у друштву виших официра посматра ток борбе. И тек кад се звијезде почну да гасе, а на видику се помоли љубичаста свјетлост, престаје борба. Колико успомена, доживљаја и незаборављених часова из тих ноћи!.. Како је слатко било оно уображење да тада виле, лијепе као из сна, са дивном главом око које се лепршају пламенови златне косе, са стасом обавијеним бијелим, провидним, прозрачним велом, шетају горе више њих по врху планинском ... Ох! то се више не ће никад повратити! . . . Или у јесен, под натмуреним, без звијезда небом, по мрачној ноћи, кад киша пљушти и вјетар засипа у очи хладне капљице, преко тамних пољана, преко блатљавих друмова, по рововима пуним воде, кад се прст пред очима не види, кад труба тужно бруји, са одијелом из кога се при ходу циједи вода, очима које се затварају . . . Тако се дочекивала зора у магли, далеко од Биограда, у влажној трави, у блату до чланака, или ах! у каквом куту сухом под дрветом, у жбуну, у пласту сијена ... Па ипак не би он дао једну такву ноћ за најљепшу љетњу ноћ овдје у селу. Или, кад послије овакве ноћи, што се опет често дешавало, заплави чиста зора јесења са љупким сунцем и оживи, поврати и да живота, израза суморним лицима, разлије неку пријатну топлину по цијелом тијелу, па се под мокрим и хладним одијелом не осјећа више хладно, и пјесма јекне, и труба весело, милозвучно, силно затруби кроз плавичасту свјетлост и одјекне треперећи далеко преко влажних пољана . . . Он скочи, дохвати трубу, прислони је уснама . . . и кроз сутон јекну звук трубе, и док се ехо лагано губио преко таласа ... ван је и даље настављао своје монотоно . . . крр . . . кррр • • • крррр . .. кррррр . . .