СРЂ

ГОСПАР БОЖО САРАКА

225

потврђеној посљедњи пут 1649. године. То јест имали су међу осталим тражити потврду фермана о слободи богоштовља за католичке свећенике у Попову, о судству у трговинским стварима, о контумацијама у дубровачким лазаретима, о бродарењу Дубровчана по обалама Берберске у Африци, о рибању кораља у турским водама са стране Дубровчана, о извозу жита, проса и меса из Турске, о забрани продаје млетачке соли у Неретви, Херцегновому и Рисну, о забрани доласка Улцињских лађа у дубровачке луке, о одредби да Зупци и становници Крушевице не смиједу пуштати да Црногорци кроз њихово земљиште пролазе у дубровачко под пријетњу да сами плате Дубровчанима штету, коју би им Црногорци учинили. Имали су напокон уредити неколико посала у ХерцегБосни, у Новом Пазару, неке после с француским послаником у Цариграду и друге после с Турцима. После у Херцег-Босни требало је уредити на лицу мјеста у Утову, Стоцу, Мостару, Коњицу и Љубињу, гдје су имали препирке са турским заповједницима, које је требало упутити на вршење уговора и закона. На Утову требало је да присиле оног бега да не побире џумрук од дубровачких Примораца и да запријете гледе тога самом столачком заповједнику. У Стоцу требало је да напуте заповједника да врати харач што је био незаконито побрао од једног католичког попа. Имали су се осим тога побринути код столачког, мостарског и коњичкога заповједника да забране увоз млетачке соли мјеште дубровачке. У Љубињу имали су присилити кадију да даде један илам гледе једног убиства на дубровачком земљишту. У новом Пазару пако имали су до потребе завести држинску парницу или власнички преузам за једну дубровачку авлију. Бег на Утову, сјеверозападно од Поповапоља према Метковићима, и други Турци побирали су незаконито и на силу џумрук од дубровачких људи надасве у стонском Приморју. Дубровчани нијесу хтјели подносити то безакоње и били су прије послали у паше босанског драгомана Божовића, да му се у њихово име тужи на бега и да га замоли да му забрани то безакоње. Божовић својом вјештином из16