СРЂ

96

он до краја живота један тип, и умио је да сачува под капутом младића, који је ишао по кући у воденим чизмама, слободу и одлично понашање. Ја не знам зашто није начинио каријере као његови другови. Сигурно му је недостајало потребне издржљивости и частољубља, обе особине, које се рђаво слажу са оним полу подругљивим епикуреизмом, пошто је он подражавао своме идеалу, Волтеру. Пјесничког талента није имао а и срећа му се није смијешила. Било би интересантно испитивати, како је тај затуцани Волтерианац у својој младости стајао са својим пријатељем, будућим пјесником балада и преводиоцем Шилера. Једва се мисли на веће противности ; али шта је живот друго до стална побједа иротивности? Жуковски није у Петрограду заборавио свог старог пријатеља и умио је да му начини велику радост. Он му је поклонио ново, лијепо опремљено издање Волтерових цјелокупних дјела. Сусједи су видјели Губарева, кратко вријеме пред смрт у његовој биједној, опалој кући, како сједи за сломљеним столом, на коме је стајао поклон његовог славног пријатеља. Са страхом је превртао златом опточене листове својих драгих књига и увесељавао се у пустој степској самоћи шахама, којима се некад увесељаваху Фридрих Велики у Сансуси-у и Царица Катарина II. у Царском Селу. Друга врста духа, поезије и филозофије није постојала за њега. Па га није спријечавало да носи читаву гомилу амулета и светих слика и да стоји под папучом једне газдарице, која није знала ни да чита ни да пише. Логика приговара. Никад се више нисам састао са Жуковским. * * * Кралова сам само .једном видио у неком вечерњем друштву код једног незнатног петроградског књижевника а на високом положају. Он је сједио преко три часа непомично измећу два прозора проговоривши једва коју ријеч. Имао је на себи изношени фрак и бијелу вратну махраму, и украшене чизме скриваху његове дебеле ноге. Обе руке метнуо на крило, не макнувши својом огромном главом, само би по неки пут кренуо очима под густим обрвама. Није се знало тачно, да ли он слуша или само за себе мисли, непрестано вртећи браду. Из његових великих, правих руских очију не говораше поспаност и пажња, само много разум и укоријењена лијеност; с времена на вријеме хтјела би да се укаже