СРЂ

КЊИЖЕВНЕ УСПОМЕНЕ

на његовом лицу црта лукавости, али није могла да продре. Најзад позва га домаћин на вечеру: „Спремљено је за Вас једно прасенце с морском репом; рече он равнодушно, као да се ослобађа пеопходне дужности. Крилов га гледаше пола учтиво пола подругљиво, као да је у себи мислио: „Дакле на сваки начин прасе?" Устаде тромо и пође клизавим кораком да заузме своје мјесто за столом. * # * Љермонтова сам видио свега двапут; прво у кући једне познате петроградске даме, књегиње Ш., и неколико дана доцније на нову 1840. год. на једној маскаради у племићком клубу. Код кнегиње LLL, чије сам вечери врло ријетко посјећивао, посматрах славног пјесника из једног угла, у који се бијах сакрио. Он је сједао на ниском табурету пред диваном, на коме сјећаше у црној хаљини једна од тадањих петроградских љепотица, плава грофица М. П., која је рано умрла и била у ствари заиста дражесно створење. ЈЂермонтов је имао униформу тјелесне гарде — коњичког пука; не скинувши ни сабље ни рукавице, посматраше грофицу мрачно, оборене главе. Она је мало разговарала с њим, и непрестано се окретала коњанику грофу LLL, који је крај ње сједио. У ЈЂермонтовљевој појави било је нечег трагичног и злогласног. Нешто као страшна, демонска мбћ ; као да говораше песимизам и страст из његовог мрког лица са великим, загасивим очима, чији се мрачни поглед није слагао са скоро њежним као у дјетета и оданим изразом његових уста. Његов мали кривоног стас са великом главом на уздигнутим раменима није чинио пријатан утисак, и ако се не може порећи одлична важност њиховог носиоца. Познато је да је пјесник описао себе у Печорину главном јунаку романа „Јунак нашег доба" ; ријечи : „ЊегоЕе се очи нису смијале, ни тада, када се он сам смијаше", односе се на пр. управо на њега. Сјећам се, да се гроф LLI. и његова сусјетка наједном насмијаше, и ЈЂермонтов се насмија, али у исто вријеме их гледаше увријећено и зачућено. У пркос свему изгледаше, да је гајио пријатељске осјећаје као за грофа тако и за грофицу. Свакако се допадао стога, што је износио на видик тада допадљиве Бајронове манире додавши уз то чудноватих каприса и необичности. Како скупо до њих дошао ! У души је ЈЂермонтову сигурно било страшно досадно у оној Од суд-