СРЂ

184

СРЂ. — SRĐ.

Док у грудма срце бије Љубав, живот нека ми је! Узлетаћу на врх горе, По ливадам' вити гњезда, Кроз небеске свуд просторе, Ближе сунца, — сјајних звјезда Долетаћу на крилима, Слушат' пјесме серафима, У заносном томе лету Дивићу се божјем свјету! Изнад мене сунце грије, Лазурни се свод налази; Вјечни живот тамо ти је! Анћелска ми крила да су, Прхнула бих тад ја к стази, У умилном пјесме гласу Одлећела те бих горе Вјечног жића на изворе..." Тад се Сафир свега сјети, И цареве ћерке лијепе, Самог себе поче клети, Што му очи бјеху слијепе'. Срце за њом куцат' стаде; Пуном среће, жеље, наде; Дивној крену сад Зормени, Да добије — да промијени За сујетку и за гатку Живот вјечни — љубав слатку. VI. Већ су прошла многа љета, Од кад на пут Сафир крену, Да испита тајне св'јета. Жели вићет' бај — Зормену, Жели мрсит' косу њену, Лице, очи да јој љуби;

Са усана да јој пије Сласти свете, много слаће Од внектара амбросије; Тако живот да не губи, И да љубав вјечну наће, Ту највећу свијета силу У њезином топлом крилу. * Из санка се Сафир буди, Око себе свуда гледа, Почеше му дрхтат' груди, А студен к'о грумен леда Тужи, плаче — сузе лије, Лице гребе — груди бије. Пустаре се непрегледне Врели пијесак пружа свуда, Те му пече ноге биједне; Од силнога пута — труда Своје т'јело да оснажи, Вите палме сјенку тражи. Путовб је много љета, Преплив'о је много мора, Многе краје проће св'јета, Тражећ' свога красног створа. Босе ноге камен газе И већ дође до оазе. Над водом се у оази Он нагиње кријепит' т'јело, Ал' у бистрој води срази Сиједог старда тамно чело. Избраздано лице блиједо Он је дуго — дуго гледо, И протрља очи тада, Даље крену препун јада.