СРЂ

183

Не трепери тад у њима, Што живота нема знана, Она с тога дуго страда, Јер окопњет није јака. О Сафире мудри, иди! К прекоморском дубу горе, Који чами на врх' хриди Триста тридест има љета, K'o да вјечну стражу стражи, И питај га, шта га снажи; Да ли њега јади море, Што усамљен од свијета За стрмену везан стијену У густоме своме сјену Од створења вијек проводи, Такав живот да л' му годи?" Мудрг.ц Сафир тада оде, Пита р'јеке, морске воде, Пита створе, које сретне; Под зеленим дубом стане, Кога ките хвоје цвјетне Ширећ сјенку на све стране И широка баца хлада Око себе свукуд тада. „0 кажи ми, стари дубе, Сит да ли си дугог вијека? Твоје гране живот губе, Смрти коса њих већ чека; Оне желе брзо с тобом С леденим се састат' гробом, Слатки покој да проводе Под вјечите, тамне своде." Тад гранама дуб шумори, И мудрацу ту Сафиру Људским гласом проговори 0 његовом вјечном миру: „ „Неразумни чуј! Сафире, Коме живот мио није,

Свако жали кад умире, Када чашу смрти пије, Али воља није мене, Те сам свезан на врх ст'јене! „ „Ја судбину кунем клету, Кад би моја жеља била, Прхнуо бих по свијету Као шева, када крила Вије своја над облаке И извија пјесме сваке, Кроз ваздушне те просторе Свога творца славе горе. Иди! питај пјевачицу Шеву красну, пољску птицу, Да ли живјет' вјечно жуди, Ид\ Сафире, сада луди!-" У. Млади Сафир као луда Лутао је самац свуда; Одговара свака тварка: Да живјети вјечно треба И да љубав чиста, жарка Најљепши је дар са неба... У лет спази шеву бајну, И њу пита за ту тајну. Седмогласна шева збори И Сафира мудрог кори: „Срце моје ти искуби Из њедара, које љуби, Кад остану празне груди, Шта ће њих тад да разбуди? Ког тек свети огањ крави, мјесто срца грумен леда, Студенога ти остави, Прије тога срце моје Одговора теби не да! Нек' умилне пјесме поје,