СРЂ

»

СРЂ. SRĐ.

182

Али душа моја сноси: Бол, несреће, безброј јада; Кад ми живот смрт покоси, Уживаћу вјечно срећу У небеске свете дворе. Као љиљан у прољећу Вјечног жића иа изворе Кр'јепиће се младост моја Сред небеског перивоја." Зормена. „Чуј Сафире мудри, млади, Твоје срце од камена Студеније јесте, знади! Твоје очи крије сјена. Те не видиш вјечни живот, А земаљске не знаш сласти, Кад у среће свети кивот Ти не желиш к'о пјан пасти ! Иди, питај камен б'јели Кам алатир зове тај се! Да л' он живот, љубав жели, Хити! тражи ! ил' покај се!" IV. Поклони се Сафир таде, Оде тражит' алатира, Одговора да му даде. Путов'о је пунан наде Кроз све краје од свемира; ЈБубавне га воде тајне, Зормене се сјећа бајне. У њедрима шума мраћни' Продираше много пута, Шиљао је поглед зрачни У њедарца тамног кута; У дубине плавог мора Ронио је путник млади ;

На врхове вјећних гора Излазаше без умора На крилима жеља, нада; Мјеста, пустош којим влада, Уздасима силним кади, А из груди својих млади', Из ватрених својих груди, Као да их из сна буди. У очају када пану, Он алатир нађе б'јели, Из ока му суза кану, Као да га ко уцв'јели, А радост му срце прели; Камену тад Сафир вели: „Алапшре, бијели каме ! Од искона твога лако Што почиваш вјечно тако, Непрозрачне од кад таме На св'јету те скрише зломе? Кажи тајну срцу моме! „Да ли желиш вјечног мира? Из камена алатира Човјечји се глас пробуди, Сафиру се младом чуди. „„Иди! питај плава мора, Горски извор, бистре воде, Куда лаки чамци броде, Код њих наћ' ћеш одговора! На дну питај шљунке глатке Залећене ријеке слатке, Кад оклопом стење зима, Да ли добро тад је њима! „„Повјетарац са валима Не игра се њеним тада, А мјесеца, сунца зрака