СРЂ

САФИР и ЗОРМЕНА

181

Робиња ћу твоја бити, Спреман ти је други престо, Рука творца кога кити, Рајске птице да нам поју По бенгалском перивоју." Сузе точе њој из ока Надимљу се бјела њедра, Попут ватре лице гори, Ил' небеса кад су ведра; Као пурпур од истока У прољетној, мајској зори, Ил' јабука светог раја, А очи јој пуне сјаја. Сафир. „Не кушај ме, царско чедо, Јасне су ми жеље твоје, Ко се њима не би предо? Срце твоје ватрено је; Љубав ти је силна, слатка, Али та је радост кратка. ЈЂубављу се ја не снажим, Већ покоја вјечног тражим, К пристаништу срећног мира Душа тежи сад Сафира. Земска љубав плане, мине Кб прољећно, красно св'јеће, Кроз пољане и долине Ког божанска роса кропи; Као восак меке св'јеће, Када пламен затрепери, У горућој сјајној маси У нама се љубав топи; Као зв'језда она плане У лазурној неба сфери, И за час се све угаси, Од свег тога што остане? Шака праха и пепела, Кога створи ватра врела..."

Зормена. „Не гаси се њубав права, Све до ледног гори гроба! И плам јачи све то дава, Од младога почев доба! И за гробом пламти она У небеска, света лона, Гдје сливена срца два су, Радују се бож'јем красу .. Сафир. „Ој Зормено, то је гатка! Неистина и сујета! Љубав није тако слатка, Већ отровна чаша клета! Ко њезиног пије слада, Пре времена тај пропада." Зормена. „Ти се вараш, о Сафире! Вјечни живот траје горе; Наше тјело кад умире, Сали нам се одма душа У блажене, вјечне дворе, Гдје божанске сласти куша; Гдје немаде хладне смрти, Већ под сјенком рајских врти Њу пИтају плодом, пићем, Вјенчају је с вјечним жићем... Животу је љубав круна, То је чаша света пуна, Ко је до дна не испије, Тај радости им'о није!" Сафир. „Нек у теби вјера гори! Нек ти младо срце грије! Нек ти љубав срце мори, Што божанске сласти пије, То је твоје доба сада, Што ти тражи душа млада!