СРЂ

180

СРЂ. — SRĐ

Да позовем госте ове, Што ће лијечит теби јаде; Све ми каза туге твоје, Сад испуни жеље своје." „Зовни ми га, бабо слатки!" Сад Зормена оца моли, „Да проведем сњим час кратки, Јер ме срце за њим боли, Испуни ми жељу ову!" Тад Сафира њој позову. Чаробнога што је лика, Сад принцезу сваки гледа, Кб анђелска да је слика У рајскоме, вјечном стању, Па свим срцем пуца с једа, Гдје свијема наће ману; Зормене се чудећ' чуду, Гдје изабра једног луду. III. Зормена. „Млад' Сафире, кажи сада: Зашто сунце све не грије? Зашто вјечно радост, нада У човјеч'јем срцу није? Јела прије медна, слатка Што поспану горка, љута Иза доба брза кратка? Зашто туге више пута Човјечје срце море? Што умукну пјесме бајне? И богате што одоре Омрзну нам и колајне?" Сафир. „0 Зормено, чедо красно, Сад ће теби бити јасно!

Прах, пепео за то што је Нашег духа грешна скриња, Ништа стално, све смртноје..! Душа наша тек протиња, Угаси се, труне т'јело; Сјајне очи — ведро чело Брзо тамни — земља буде, Све су лажи и заблуде . . .! Одреци се! Све остави Лажне наде и љубави! Све је пепб и прашина! Све је сјенка и таштина...!" Бројанице прстом ниже, И к Зормени ступи ближе. Зормена. „Сласт земаљска има једна, Која никад не пролази, То је радост рајска — медна, Што на земљу вјечно слази; Тај мирисни цвијет убав' Жарка слатка јеете љубав. „То су стубе, које воде У лазурне неба своде, С небом вежу земљу ову Као сужње у окову. Сјај презирем царске круне, Само жеље нек' ć испуне! Ја ти дајем: срце своје, Своју душу — живот — срећу, Младост и све нек је твоје, А за тебе и умр'јећу . . .! ЈЂубавњу се кунем светом И љепоте моје цвјетом, Небом, земљом, вјечним гробом, Само вјечно да сам с тобом...Гдје љепота сваких мјесто;