СРЂ

САФИР и ЗОРМЕНА

179

„Седмогласне птице бајне У градини зачух гласе, Бож'ја птица мени тајне Јави, како да се спасе. Дозрело је срце ружи, Тражи љубав милог друга; За љубављу топлом тужи То јој дајте, Проћ' ће туга!" Кад прекиде Сафир млади, Ста од туге, вике чудо; „Од цара ће снаћ' нас јади, Неискусни за то, лудо!" Мудраци се насмијаше На његове мудре зборе; Један другом руке маше И Сафира страшно коре. На један пут цара ето, Отвори се широм крило, Иза врата он чу све то За његово чедо мило. Страх ухвати њих све тада И у лицу сваки блиједи; Цар Сафира зовну млада Измеђ' свију глава сиједи. „0 мудраче — млад Сафире! Теби хвала измеђ' свије! Из усти ти мед извире Мудрост твоју свако пије . . . Јединици милој кћери Ти погоди право што је, Отвори јој срећи двери Кључем мудре ријечи своје!"

II. Цар Бендереј к себи зове: Са свих страна царевине Краљевиће, витезове, Књажевиће, властелине, Тим гостима нема броја, А господског сви су соја. У царскоме двору сјајну Посједаше сви за столе; Цар дозива кћерку бајну, Коју гости сви ту воле, По шареном, свилном сагу Јединицу води драгу. Тад Бендереј зборит' стаде: „Гледај, кћери, госте часне Витезове красне, младе, Царевиће — круне јасне; Изабери себи мужа, Јер ти сваки руку пружа!" Сви се њојзи поклонише, Зормена их гледа сјетна, У очима њеним пише, Да с ниједним није сретна; Гости одма сви застријепе Од цареве кћерке лијепе. „Ко је онај, оче мили?!" Кћерка оца свога пит.а, „Он је сличан горској вили Сва је ништа при њем свита; Моје срце њега жуди, Пуцају ми за њим груди!" „Мудрац Сафир он се зове, Знади, он ми савјет даде