СРЂ

Луна Ћелевић b Е О Г Р А Д 1лзФш и 0elović

185

В Е о Ишао је дуго биједан, Лутајући по пустари, Док га срете старац- један, Сијед ко он бјеше стари; Запита га Сафир тада: ,Цар Бендереј да л' још влада?' Пастир гледа, па се чуди, И Сафиру ста да збори: „Не знаду га ови људи, Срушени су њему двори, А за тога цара славна Од старих сам слушо давна." Осврну се Сафир тада, Развалине виђе пусте, И сјети се двора сада, Перивоје цв'јетне, густе Већ не види пуне хлада.

G R А D Сва што му је у памети И Зормене сад се сјети, Па свој живот поче клети. Од тешкога јада тога Срце њему плаче, тужи, Заклеца му слаба нога На земљу се к'о сноп пружи. Смрти страшне ту се сјети, С косом која к њему лети. Над њиме се сјенка врти, На образе пада блиједе; Рука пружа пиће смрти, У вјечност га да одведе; За л-.убавл;.у, жићбм плаче, Док га пољуб смрти таче; Очи му се заклопише, Будио се није више.