СРЂ

ПОЈАВА САТАНЕ У ЛИТЕРАТУРИ

193

вјеку, гледа да га упропасти. Ова ће борба трајати до конца свијета, а тада ће нестати таме пред свјетлости, смрти пред животом, зла пред добром. Сам ће Ахриман признати врховну власт Ормуздову и свемиром ће овладати савршенство. Перзијаици познавају још једнога зла духа. То је Иблис. Овај има с нашим сатаном додирних тачака, како би било ласкање, варање; он се по својој злој нарави у многом слаже с пропалим анђелима у европској литератури, али се од Сатаке разликује у толико, што сврха његовог злотворноГ дјеловања није да посвоји човјечију душу, већ да уништи људски род. Демонско вјеровање Перзијанаца стоји у скрајној опреци с пантејистичним политејизмом Хелена. Вјера је Хелена истодобно и пуста и плодна. Грчка будући баштиницом нетријезна и строга духа, којега је један дио семитскога племена нашао у својим пустињама, а пуна оне љубави за чудесно, те опчарава у Индији вјерску помисао тисућама уреса неуморно живе фантазије, по свуда је налазила трагове богова. Али треба признати, да у оваковом политејизму влада форма мјесто идеје: идеја је сиромашна и нејасна, форма гиздава и дражесна. Што би преостало од цијеле грчке митологије, кад би јђј се стргнуло оно сјајно одијело? Красна је с вани, али је унутра само пепео. Појезија је и умјетност мамила к овом суставу, који је додуше дјеловао на ћутила, али остајао готово без икаква утицаја на душу. С ових је узрока грчка вјера пријала умјетности и појезији, али је била погубна за крепост. Приказујући богове, те персонификације природних сила, гдје се подавају срамотним страстима; почињају крађу, срамоту и прељуб; одишу мржњом и осветом; та је вјера замрачивала помисао правице и посвећивала злочу примјером оних, који су имали бити представници добра на свијету. Кад су се легенде о боговима и разум људски развијали тако, успоредо, али у противном смислу, грчки се политејизам нашао у положају погибељноме за свако богослужје: вјера је била на једној страни, а морал на другој. Морал нападне на вјеру, богови су скидани с Олимпа, а по предворјима храмова проклија трава и коров. То је био и узрок, да је касније римски пјесник Лукреције могао ускликнути: Богови ће умријети! Грци су вјеровали у богове, или виша бића, као што сви познати народи по свијету. Али, као што се сваки човјек разликује 13