СРЂ

ПОЈАВА САТАНЕ У ЛИТЕРАТУРИ

195

ћене нарављу, навластито као осветнице уморства рођака. Њихова дјелатност, како је грчки трагици представљају, силно се доимље човјека. Управо је дивна њихова оштроумност, којом уходе почињена злодјела, као и брзина и неуморност њихова прогоњења. Ноге су им биле од мједи; искривљене и грдне црте њихова лица; дивља им је крволочност сијевала у очима; змије, те су им се мјесто косе увијале око главе, ригаху смрт и пропаст на одабрану жртву. Залуду ће бјежати, залуду ће се крити, оне ће је прије или послије стићи. Од модерних пјесника најљепше нам представише Ериније Шилер и Гете. У балади Die Kraniche des Ubykus овако Шилер слика Ериније: So sohreiten keine ird'schen Weiber, Die zeugete kein sterblich Haus ! Es steigt das Riesenmasz der Leiber Hoch iiber menscliliches hinaus. Ein scliwarzer Mantel schlagt die Lenden, Sie schwingen in entfleischten Hiinden Der Fackel diisterrote Grlut, In ihren Wangen flieszt kein Blut; Und wo die Haare lieblich flattern, Um Menschenstirnen freundlich vvehn, Da sieht man Schiangen hier und Nattern Die giftgeschwolinen Biiuche blahn. Kao што .je њихова појава страшна, исто тако је страшна и њихова пјесма: ,,Wohl dem, der frei von Schuld und Fehle Bewahrt die kindlich reine Seele ! Ihm diirfenwir nicht rachend nahn, Er wandelt frei des Lebens Bahn. Doch wehe, wehe, wer verstohlen Des Mordes schwere Tat vollbracht! Wir heften uns an seine Sohlen, Das furchtbare Geschlecht der Nacht. Und glaubt er fliehend zu entspringen, Gefliigelt sind wir da, die Schlingen Ihm werfend um den fliicht'gen Fusz, Dasz er zu Boden falJen musz. So jagen wir ihn ohn' Ermatten, Versohnen kann uns keine Reu' Ihn tort und fort bis zu den Schatten Und 'geben ihn auch dort nicht frei."