СРЂ

ОПТИМИСТИЧКО-ФИЛОЗОФСКЕ СТУДИЈЕ

215

да се ријеши питање с једне стране о току и сврси његовог живота а с друге о вези, коју он у животу заузима према разним индивидуалним категоријама (породица, народ, раса, цијело човјечанство). Тако је болежљиво стање прешло у потпуно незадовољство са својом сопственом судбином и са свим оним, што постоји и, као тако, неизбјежно довело за собом песимизам или мистицизам. Познато је да се већина философских система 19. вијека појавила у веома меланхоличном облику и да се дошло до одлуке, да нема уопће среће, па шта више чак и то да треба и сам живот уништити. У свезу с таким учењем може се довести и увећање самоубистава у свим цивилизованим земљама, — с једном дакле тако знатном и сталном чињеницом, која је у опће добро позната и не тражи никаквих нових доказа. 1 Да би се тако тешко стање излијечило, учињен је покушај, не би ли се опет оживјело религиозно и мистично вјеровање. Зато се на све стране чине опити, како би се основале нове или побољшале старе религије. И већина заштитника науке морала је ипак признати, да збиља наука није у стању ријешити проблем људскога живота и да је то питање, као тако, уопће недоступно људскоме разуму. Тако безутјешни закључак изведен је поред цијелог реда покушаја, да се успостави неки, колико толико згодан појам о свијету и о човјечанству. Већ се одавно чује питање, да ли би којим год начином било могуће пронаћи нешто друго, што би мјесто вјере могло руководити човјечјим животом и као тако водити човјека правој његовој срећи. Мудраци и филозофи су у разна времена мислили, да нам људска природа даје све могуће основне захтјеве и увјете, који су као јака основица потребни за разуман и згодан морал. Познато је, да је људска природа у старом вијеку, особито у Грка, уживала веома висок углед. Азијски су народи, ти културни претходници старих Грка, поимали своје богове већином у 1 Послије класичне радње А. Вагнера о закону умјерености у тобоже слободним људским радовима раћено је и писато много о самоубиству. У нај новије се вријеме опширно разбира то питање у знаменитој монографији, коју је написао Westergaard под именом „0 смртности и о болестима", 2. изд. Јена 1901.