СРЂ

ОПТИМИСТИЧКО-ФИЛОЗОФСКЕ СТУДИЈЕ

217

појавили многи спорови и несугласице. Платон. је искључио насладу из области идеје о добру, а његов је ученик АристоШело развијао сасвим супротно учење. Према његовом мишљењу уживање је природна посљедица свакога рада бев разлике. Оно тако исто представља извјестан резултат, који је скопчан са савршеним животом у онакој мјери, као што су љепота и здравље са савршеним и правилним развићем тијела (Zeller, Bd. 1!.. 2, 5. 447). У староме свијету постојало је једно учење под именом метриопатије, које је имало.за главну задаћу, да изучи циљ моралнога живота у границама, које се не би косиле с природом. Тим су се изучавањем бавили многи философи, али су његову практичну примјену одуговлачиле често веома велике тешкоће. Тако се по стојичком учењу нај веће добро и нај узвишенији циљ или блаженство могло наћи само у правилном природном животу. Начин живота морао се према томе управљати по опчим свјетским погледима тако, да је свако свјесно и разумно биће морало радити само оно, што би згодно одговарало том опћем закону. (Zeller, I. Aufl. Bd. III., I. S. 193). У главноме су се истог основног принципа држали и епикурејци. Тако су они мислили, да је уживање природно добро или извјесно природно стање свакога бића без разлике, које само по себи задовољава (Zeller, 1. с. стр. 401). Полазећи с једног истог основног принципа стојичке су се и епикурејске теорије у даљем свом развићу. разминуле у сасвим супротном смислу. Римски су философи схватили сасвим правилно принцип правилног природног живота. Тако Сенека (De vita beatа, сар. VIII.) истиче између осталога и ово правило; „Држите се природе, нека вас 'она руководи, јер она пази и савјетује разум, — у томе је срећни и правилни пррфодни живот." Ми не можемо овдје потанко пратити развиће те идеје кроз цијели низ вијекова. Зато ћемо се задовољити само тиме, да покажемо, да се она истицала сваком приликом кад се год тражио какав згодан при..цип, који би могао руководити тијеком живота изван извјесне религиозне санкције. Ту исту идеју налазимо и код ученика хришћанске науке, који устају противу аскетизма, презирања и. омаловажавања људске природе, што је било веома јако изражено код Хришћана првога вијека.