СРЂ

Оптимистичко-философске студије * * о природи човјековој * « написао проф. Др. И. Мечников превео Др. Ј. Кујачић. — 2 Нијесу само фипософи и историчари, који су примили грчки рационализам, него су се и природњаци, и то најчувенији међу њима, изјавили у истоме смислу. Између осталих ми налазимо истовјетни принцип и у Дарвина. 1 Он говори, да се појам о опћем добру може одредити као израз развића веома великога броја индивидуа, који су се у потпуној снази и у пуноме здрављу са свим својим особинама развили до онога савршенства, кога уопће прилике могу допустити. Један од нај већих и нај ватренијих присталица великога инглескога природњака, Георг Сајдлиц 2 још се више приближује староме схваћању. За њега се морални и разумни живот састоји у „задовољавању свију тјелесних захтјева без разлике." Херберт Спенсер 3 се много бавио анализовањем циља у животу, што га је нај послије довело до заглгвка, да морал има бити тако склопљен, да може да учини живот дугим и срећним у такој мјери, како се то уопће може постићи. Исто је тако схваћао инглески философ као критеријум за физичко савршенство човјеково само „нај потпунију примјену свију органа за задовољавање свију тјелесних функција." Тај критеријум, у колико се тиче моралног савршенства, не може ништа друго бити него „извјесни додатак опћој срећи." У тој се мисли изражава, и ако не потпуно тачно, али ипак врло јасно идеал античног схваћања. Рационални теоретичари свију времена траже основ моралу у човјековој природи, коју они сматрају потпуно добром и савршеном, али су разна религиозна учења сасвим супротног мишљења о њој.

1 Die Abstammung des Mensohen und die geschlechtliche Zuchtwahl. Deutsch von Carus. Stuttgart 1872.

2 Die Darvinische Theorie, 2. Auflage 1875., S. 272. Anm. 25.

3 The Data of Ethics, 1879.