СРЂ

ОПТИМИСТИЧКО-ФИЛОЗОФСКЕ СТУДИЈЕ

261

Мислило се, да је природа људска састављена из два сасвим супротна елемента, из душе и из тијела. За душу се држало, да је она само по својој битности достојна опће пажње, а тијело се презирало као неисцрпиви извор сваковрсног зла. Из такога су се гледишта развила нај разноврснија мучења и злостављања тијела, која су у многих народа достигла до веома чудноватих и невјероватних размјера. Индијски факири, који су сами себе вјешали запињући оштрим гвозденим кукама у голе дјелове свога тијела, мусломански дервиши и тако зване ајсабије, који су сами себи главу ломили гвозденим маљевима, руски шкопци, који су сами себе шкопили, и многи други, — све то једном ријечи јасно доказује, да ни један од тих случајева није сматрао главном основом нашег животног тока усавршавање наше природе. Буда 1 је веома јасно и посве одређено изразио своје мишљење о потчињености људске природе. Ушавши једном у женску собу, јасно је схватио појам о нечистоћи тијела, пошто је том приликом видио цијелу слику разног гадлука и у себи истовремено осјетио глас неког корења и предбацивања. Ту је био сасвим на чисто с мишљу о човјечјем тијелу. Увидио је сав свој људски кукавичлук дакле тек онда, кад је раскинуо сваку свезу с разним склоностима и пожудама тјелесним. Прави и потпуни појам о чистоћи добио је тек пошто је прошао кроз цијелу област свију нечистоћа. Увјерио се, да је тијело од пете до главе створено из саме нечистоће, зачело се из нечистоће и од њега се вазда само нечисто раћало. Таква су размишљања довела Буду до заглавка, у коме пита: „да ли има разумног човјека, који не сматра своје сопствено тијело својим нај већим непријатељем одмах, чим га види и позна онаквим какво је?" (S. 184). Крајем старога вијека грчка је теорија о људској природи уступила мјесто новоме сасвим другоме схваћању. Несугласице мећу стојицима у погледу на морал а тако исто и на њихово поштовање људске природе завршио је посљедњи стојик Сенека, славни савременик Христов, тиме што је сасвим раскинуо сваку везу са старим учењем. Увјерен у моралну слабост и у несавршенство човјеково а тако исто у јогунство и снагу свакога по-

1 У Lalita Vistara, преведено са санскритскога од Fougaux'a „Annales du Musee Guimet Bd. IV., 1884. S. 183.