Старе српске биографије. Књ. 1

живот СВЕТОГА САВЕ 87

„Идимо да чујемо беду, о којој се сад говори да је задесила нашег господина“. И сви плакаху и ридаху много и неутешно, родитељи за сином, браћа за братом, а народ за господарем, гласно га призивајући ради утехе у жалости, и све се више _растуживаху, јер их све избезумљиваше страдање господара њихова и красота младићева,

На један мах самодржац отац са страхом“ заповеди свима да престану плакати, па, захвалив Богу много, рече онима који су били и матери детињој: „Будите бадри, не треба због овога да тужимо, неће пропасти мој син. Бог који ми га даде преко наде, удостојиће ме да га опет видим и да се наситим љубави његове“. ИМ одмах дозва једнога од војвода својих, па му рече: „Знаш колика је болест љубав према деци, огањ који увек гори и који се никад неће угасити. Дакле, пријатељу, ако си икаква добра од нас примио, сад је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш, стигнеш и вратиш ми сина, те тако утешиш срце моје, а матери ослободиш душу од смрти, обдарићу те многим благом, више него пре, и имаћеш, у мени, друже, шта више, добротвора“.

Потом призва и многе благородне младиће, па, обадроивши и њих истим надама, посади их на силне коње да их с њим пошље. Заповеди им да га гоне до у саму Свету Гору, и написа писмо ипарху5 солунске области, да га отргне и од саме Свете Горе, па да га њему врати. „И ако тиме, драги мој, утешиш срце моје, додаде, примићеш од нас многе части у даровима и љубави, а, ако пак презреш нашу молбу, знај да ће место љубави завладати непријатељство“.

И војвода узе писмо и отпуст с благородницима, па, уседавши на силне коње, гонише дан и ноћ што више могоше, и, не постигавши ништа, дођу у славни град Солун, у ком вогвозо с чашћу

4 ТТ. |. улевајући страх другоме. > Ипарх — заповедник, управник.