Старе српске биографије. Књ. 1

живот СВЕТОГА САВЕ 99

браћу, а ноћу имађаше у молитвама многа обноћна стајања, да се мислило да је бестелесан или да му је тело некако од меди а оживљено, а легање доле и мноштво клањања, којима умртвљиваше пут, ко ће испричати! Хлеба и воде окушаше и то оскудно, те испрпљиваше младипски пвет; уз то се мрзнуо од зиме, и само худа власена хаљина беше му довољна; и, увек бос ходећи, доби тако очврслу кожу, да се није бојао од каменог убоја. Тако чинећи, биваше некакав немилостив и љут непријатељ својему телу, да су се игуман и сви дивили такој ревности његовој и благој промени, који је одоастао у добру и сваком изобиљу, па брзо заволео тако тежак пут да усрдно њиме иде, а чега се међу многима мало налази. А беше и младошћу крепак, и не измучен много. И тако, дакле, о младићу.

А сад да се вратимо с причом к родитељима блаженога Саве, а блага ће ми и врло пријатна бити реч и о овима, јер су и они срећни били, што су се удостојили да буду родитељи такоме детету. (Онај напред помињани стратилат, ксји је, с благородним младићима гонећи, стигао Светога, бише преварени, каошто казасмо, па, не успевши ништа, вратише се родитељима Блаженога. Испричају им све шта је било са сином њиховим, принесу добру ризу и златносветле власи младићеве које су светлеле од чистоте. Предаду и писмо оцу синовљом руком написано. А кад ово видеше родитељи и браћа, благородници и сви скупа, оружје им пролажаше кроз душе, и, кад разумеше шта о њему прочиташе, шта не рађаху, и шта не хоћаху са собом учинити! Не срамим се рећи, јер Давидове речи говорим, рикаху у плачу од бола срца и уздисаху, и као лавови, чупајући ноктима утробу из средине, зовијаху драгога, узимаху власи, пригрљаваху ризу као неко скровиште и као благо разграбљаваху. Кропећи их сузама, целиваху, приношаху их очима као исцељење, па се опет ража-

75