Старе српске биографије. Књ. 1

100 СТАР ЧЕ АФОИЈЕГР

лошћаваху, саставивши силан плач и много ридање, јаче од првога, са свима благороднима. Туговањима, каошто је обичај у световњака, указиваху пошту младићу, и сви који су били под влашћу дожаве њихове прнином саосећаху с господаром својим, и да плачем не дуљим причу, сви знате, како мати, отац и браћа до смрти жале за таквима.

После тога, утишавши се и осетивши јаче у срцима страх божји, говораху у себи: „Види душе младих како предњаче и траже себи користи“, и опет: „Господ даде, како је Господу била воља, тако нека и буде, буди име Господње благословено|“ ИМ одмах му пошљу многобројно злато на потребу као сину цареву, говорећи: „Нека је у свем довољно сину нашему, и нека не буде оскудан ни у чем благом“ - А то и ради раздавања онима који предостојно живе и долазе к њему. И пишу му са страхом и бојажњу, стиде се сином га назвати, називају га опем и учитељем, молитвеником, представником код Бога, и моле га да се за њих моли. „Дом наш у рукама је твојим, душе наше и ми сви у твојој смо вољи,“ кажу му. „Јер твоје врлине задивљују и родитеље,“ и много му се моле, и веле да ће им одузети пламен велике болести, ако се удостоје доласка његова, обећаватући да ће се опет вратити у пустињу.

А богомудри Сава, примив од родитеља писмо написано, и, окропив га многим сузама, прочитаваше га и штоваше га, па, пошто се много за њих молио, захваљиваше Богу. Прими и донесено му мноштво злата, а за потребе своје узе хлеб и воду, па беше за друге у Светој Гори као Тома! Индијанцима. јер иђаше бос по манастирима и по · пустињи раздаваше, зидајући палату не видљиву него у нади цару опу својему на небесима, где

1 Један од дванаесторице апостола („Неверни Тома“), који је проповедао Христову науку у Персији и Индији, и онде мученички умро.