Старе српске биографије. Књ. 1

живот СВЕТОГА САВЕ 241

главом пред гробом Светога, исповедајући му се као живоме, каода му је што сагрешио. Мољаше | од њега опроштаја, говорећи: „Знам, оче, да мој грех најпре учини да од мене одбегнеш, и да ти забрани! да се преставиш ван својега отачаства, и да сада опет жести нарево срце да нам те не да. Али умилосрди се према мени, опрости ми, иако због недостојних својих грехова нисам достојан да се назовем син твој, али ме не. одгуруј као пород брата својега, раскај“ се на злобу моју, који ти се кајем, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју, не остављај својега отачаства ради кога си поднео многе подвиге и безбројне труде и болести, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу цара ћеш научити да моју молбу о теби изврши, да се не вратим ташт и без наде, и да будем поруган, немајући, оче, тебе са собом.“

И, пошто је ово и друго краљ с плачем изговорио над гробом, тако да је од многих суза лице његово било подбухло, позван од цара, уми сем уђе." Тржанство је било велико, и много весеља и љубави учини цар зета свога ради. Те ноћи у сну божји анђео у лику Светога говораше цару да да Светога, да га однесу. у земљу народа његова. пар, ужаснув се због тога веома, сутрадан призва патриарха и своје саветнике, па им причаше шта је сањао, а они говораху да је сан истинит и да је божја похода Светога ради. Много мољаху цара да да Светога да га однесу у своју земљу, да се не би тога ради, рекоше, догодило царству нешто ненадано.

Цар дозва зета својега Владислава, а краљ, пре него што ће се ући на обед, приступи са епископима и благородницима својим к цару, и поднесу му молбу о Светом, молећи да им га да. А цар због тога бејаше веома жалостан, али се због по-

•Ф

1 Забрани — у смислу: учини. 5 Раскај се — смилуј се. 8 Разуме: уђе у двор.

16