Стармали
22
„ СТАРМАДИ" БРОЈ 2. ЗА 1878.
нирати, ја идем дотде преко у каваиу; знам ја да рачун захтева много времена, особито месечни рачун; знам ја. Молим немојте се ништа женирати, доћи ћу ја опет, само на пет минита!" Отимао је. Ја сам дисао, као да је Да-
моклов мач над-а-мном и кад какав корак чуЈем са улице ја се задркћем иуздишем: „0 свемогући боже, само да није господин Трчкалић! По Сафиру Аб.
Поп Глиша на „шупљаку". Глиша Ковачић парох молски, био је човек преко хвата висок, сувоњав, коштуњав, срчан и тако јак, да се није било саветно с њиме без невоље шалити. Једаред ће он носити свога сина у Суботиду на науку, па кад је дошао на чарду, која се зове „шу-
Овракино спасење, Буковачки звонар имао је једну свраку, коју је држао у кући својој више година дана, та је сврака била тако учевна, да је умела изговарати не само поједине речи већ и читаве ставове. Звонар буковачки, кад му је у кући био какав неред, имао је обачај давикне: Ај, ај, глети њихова посла! То је он тако често говорио, да је већ пљак", а он ће сићи с кола да попије чашу вина, а и сврака научила. Осим тога имао.је он обичај више пута кочијаш ће дотле коњма зоб дати и напојити ји. као са неким поносом речи: Ја сам звонар оуковач- Кад је ушао у бирц; али седе два бећара у маки! И то је сврака тако лепо научила, да би на сваком сним К ратким кошуљама и бичкашким гаћама, један испиту еминенцију заслужила. — Једаред, како било да било, али сврака се зажели слободе, зато збоде па оде, т. ј. одлети некуд у шуму. После неколико дана ловили су ловци по тој шуми, па ухватише у мрежи читав чопор сврака, међу којима је била и наша. Кад дођоше мрежи да је одреше, па да их поубијају, онда се наша сврака разрогачи па ће да викне: Ај, ај, глети њихова посла. Ловци се узбезекнуше, и Један запита: „море, ко то
говори ? ■—а сврака да покаже све што зна рече: Ј а с а м звонар буковачки! Сујеверним ловцима није требало више, — разбегоше се куд који. И тако наша сврака снасе живот и свој и својих другарица.
Из школе, Еако се ти зовеш? запита учитељ новог ђака. — Ја се зовем Максим. — А шта ти је отац ? — Отац ми је мртав? — Добро, добро, али шта је био пре? — Пре је био жив.
(Лудс
з;о невиђено, Лаћман.Тадед, дедмолимте да видимштатије то? К а с и р. Та чудо божије: п л а ћ е н и рачуни. Лаћман. Ух, брате, дед само један — да видим и ја како то чудо изгледа.
^Добра кћи. А шта се ти, ћерко, на балу увек осврћеш? Та тражим вам, татице, зета!
с Једне, а други с друге стране дугачког астала, наслонили се на дреноваче, пак пију, пуше и диване ; а кад видише попу, потегнуће један од њп да овако говори: „Аоо, вирицу му хеј, да дутачког вадрацког попе! Тог би добро било намајсторити, па нека памти, кад је био на „шупљаку"! Попа се на ове речи већ био наромезио; викне дакле бирташа да донесе холбу вина; коју, како је добио, а он је на душек испије, пак опда се окрене хуљама и без сваког разговора зграби онога с оне стране од дувара, превуче га у својој љутини тако жестоко преко астала, да се и само постоље преврнуло; окрене га око себе и с таком га силом о пећ удари, да се одма провалила ! Бећар упадне у пећ, па онако гарав, смукне кроз пећна врата и стрмоњушке стропошта се у кујну, скочи на ноге, истрчи на поље, запне нокат у ледине, па све се праши за њим, тако је јако макљао, нити се имао каде осврнути!! Сад се попа окрене, да и оног другог „благослови"; али јест, оћеш! Онај, кад је видио, како му је пајташ пропао, није смео дочекати „босиљкачу и свету „водицу", већ сместа стругне кроз пенџер, пак иди, ди, у пољану! Та није да се укопао, к'о што се укопао; та није да личп, већ све му лекеди око њега оно ншроко зарукавље ! ! „Пси им мајку — рећи ће попа — како ме наједише ти ниткови, те вуцибатине, ти обешењаци!" Бирташ је само гледао, шта се израђује; а кад је све готово било, а он ће тек онда проговорити : „Фала вам попо од неба до земље! Баш Бог да прости, што сте те хуље развијали и показали им од куд ветар дува! Тп ме лопови, са пијењем на веру, готово упропастише; а са њиовим беснилом и хирошагом,