Стармали

„ СТАРМАЛИ" БРОЈ 2. ЗА 1878.

Само пет минута. Кад мој послужитељ уђе у собу да ми јави: Дошао је господин Трчкалић и жели с вами да говори, а он се подругљиво насмеши а из очију му читам, како се радује туђем злу. Госнодин Трчкалић је љуто досадан са његовим визитама. Пре него што седне, њушка иајире по соби овамо онамо, савија се као чиков, а кад седне и почне говорити, онда је као да ти крв сиса. Господин Трчкалић уђе унутра с речма: „Само пет м и н у т а, ноштовани господине!" С а м о пет минута! Па колико „п е т минут а" проживи човек у својих седамдесет година! Само пет минутај За пет минута је искочила Минерва из јупитрове главе; за пет минута је Лисабон у земљетресу пропао! Само пет минута! За пет минута може нас наша љубазница својим „хоћу" усрећити, и онда смо за навек пропали; за пет минута може нам она корпу дати, и онда смо спашени за вечита времена! Само пет минута! За пет минута може се тридесетогодишњи рат изгубити; за пет минута може се небо освојити. С а м о пет минута ! За пет минута може човек најчистију душу отровати; за пет минута може се грешна душа поправити! С а м о пет минута! За пет минута може се план скројити за какву нову „Илијаду"; за пет минута може александријска библиотека изгорети. С а м о пет минута! За пет минута могу нас сви наши нет чуства до усхићења, а могу до очајања довести. С а м о пет минута ! За нет минута може нам се црна кава и плава љубазница охладити; за пет минута могу нас срести десет кредитора; за нет минута може човек пасти на ригорозуму; за пет минута може уредник изгубити хиљаду пренумераната (с р п с к и уредник не може, јер их и нема толико); за нет минута могу нас оставити наше најлепше наде и најсигурнији капитали; за пет минута може човек десет лудорија изрећи и једну написати; за пет минута може се човек комотно осам пута бламирати; за пет минута може женска једно шест година од свог века затајати и за пет минута може когод десет пута погазити своју задану реч! С а м о пет минута! 0 Трчкалићу! 0 Трчкалићу! Даклем ево га дошао је г. Трчкалић. „Само иет минута, поштовани господине!" вели он. Ја се горко насмешим и рекнем: „Чиме могу служити ?" „0, ја знам да сте ви у великом послу; знам ја да је вама време скупо; знам ја шта ви све имате да радите; о ја знам шта је то бити у р е д н и к; знам ја шта ће то рећи; ја знам шта ту све долази, ја знам —" „Молићу иокорно шта заповедате?" — „Та само пет минута! Ја знам шта је то време; ја знам то благо ценити. ја умем нотпуно да уважавам тај драги камен, умем ја —" —„Смем ли вас понизно молити, да ми кажете —?" —„Сад ћу ја одмах бити готов, само нет минута! Ја знам да ви имате сто послова; вама је време новац; о, знам ја —"

У то донесе мој нослужитељ неко писмо. „Извинићете" рекох. Трчкалић одговори: „0 знам ја, да су то ствари, које се не даду одлагати; знам ја шта је хитно писмо; о знам ја и т. д." Ја станем нисмо у себи читати, а Трчкалић приђе моме орману с књигама, извуче лепо увезане књиге, преврне неколико, отвори речник и мало чита, посматра увезе. Ја сам дотле прочитао писмо. Трчкалић се окрене мени: — Волете ли ви ове увезе у платну ?" — Волем. — Ал' овде код нас не могу људски да увежу књигу, јер — Смем ли вас молити да ми кажете, каквим поводом ми ноклонисте ту част да дођете. Ја сам нешто расејан. — 0, ја ћу одмах бити готов, само пет минута; ја знам да сте ви врло утруђен човек; знам ја како је то, кад се накупи толики посао; знам ја да вас кадикад досадне визите задржавају —" — Јест, догађа се и то кадикад, дакле шта желите? У тај пар донесу ми коректуру од идућег броја; ја зграбим коректуру с радошћу и учтиво као какав дворјанин Лудвика XIV. рекох : — Ви видите, многопоштовани г. Трчкалић, да имам хитна посла: изволите ми укратко —" Али поштовани г. Трчкалић тек сад се узе спремати, да се за пет минута у вечности настани. „0" — рече он —- „немојте се ништа женирати. Ја знам шта је коректура; знам да не трпи одлагања; о, знам ја добро, изволите ви само, а. ја ћу дотле позабавити се мало у вашој соби!" Морао сам се предати судбини. Седнем да корегирам. Међутим је Трчкалић по соби цуњао. Најпре је разгледао слике; па онда опипа носове и уши на штатуама; онда стаде мирисати цвеће и узбере један пупољак; после стаде преметати и читати моје визиткарте; за тим узе моје прсгење из кутије, стаде их трти о рукав и спрам прозора их разгледати; приближи се моме столу: „Извинићете" и узеде новине испод хартије, на којој сам ја писао; онда узе мој печат и претискиваше га себи на длан; укратко, он је био неисцрпив у занимању са самим собом. Ја напослетку свршим свој посао и замолим га озбиљно: „Ви видите да ја имам врло много посла, ако дакле имате шта да ми кажете „0, та то је маленкост, барем за вас; дуго нисам хтео да дођем, ал' опет сам помислио, — јер то је чудновата ствар, ви ћете се задивити, ал' ипак човек, који има толико искуства, — истина то није ваша струка, ја знам да ви немате много времена, ја знам да такве маленкости, знам врло добро —" У то дође пошта. Писма, новине, хартије, у мени дркће свака жила од нестрплења, а Трчкалић рече: „0, не женирајте се ништа, ја знам да је пошта важна ствар; ја знам да кадкад од једног писма много зависи, знам врло добро —" и Трчкалић се сиусти на диван тако комотно, као да ту мисли крај свога живота дочекати. Ја сам очајавао, ал у то пошље ми бог избавитеља: штампар мој дође и донесе месечни рачун. Ја се приберем и окуражим и пун очајања рекох: „Господине Трчкалићу, ја морам сада да рачун склапам, а то ће трајати најмање четири сахата, мени је жао, али —" Трчкалић скочи и рече: „0, немојте се ништа же-