Стармали

„стармали" број 2. за 1878.

на крај света. Па ако је игде још жив, ма био слеп, ма био хром, ја ћу га начинити мужем, војном својим, а цар ће га начинити владарем и војсковођом." . . . . То је приповедала бајна Цитбара зачуђеноме попи, који јој није прекидао говора ни једном речи. А међутим стишала се непогода, пљусак је престао, звезде почеше бледити, — већ је и свитало. Делија Цитбар није ни номишљала на спавање, спремала се на даљи пут. Извади неку сребрну звиждаљку, па звижну таким звиждом, да је зајечала сва долина, и за тили часак искупише се сви њени пратиоци; оружници покупише сребрно и златно посуђе и оседлаше коње. Госпођа гошћа пружи Јеленки, која приону да је у руку пољуби, један златан новац, као талир велики, то беше уздарје за гостопримство, али уз то је није ни погледала горда госпоја, већ уседе на оседлана коња, па одјезди са пратњом својом. Сам поп Атанасије извео их је до главнога пута. При растанку дала је и Атанасији нешто спомена ради: притисла му је пољуб на уста. То је руски обичај; то је као кад човек коме један грошић да. Ал ово беше друкчији пољуб; као дукат међу другим пољубцима. Добра Јеленка није се толико обрадовала добивеном златном новцу, колико се ожалостила, кад је видила у крају од стола на чинији ваљушке са сиром, што их је својом руком готовила, и ко]е попа није ни окусио. То се још никада није догодило. Ал још и друге, веће жалости спремале су се на њу сиротицу. Кад се Атанасије, отпративши сјајну гошћу, вратио кући, већ је било толико свануло, да је у маленој дрвеној црквици већ звонило на јутрење. Атанасији је зујало по глави: „ала, ако ђано не спава?" Он никада није чуо ко му је био отац? И њега Је одхранио неки попа. А шта велиш, ако је баш на његовом левом плећу онај оседлани коњ? Само кад би могао човек да види своја властита леђа! II то би лако било, само да има у кући два огледала; али кад нема ни једно. Ал човек има жену. „Ходи амо!" рече Атанасије мргодно, „дај ми чисту кошуљу да се пресвучем; данас је недеља. Јеленка је била послушна, кад му хтеде чисту кошуљу обући, запита Је Атанасије: ,,IIе видиш ли ти какво обележје на моме левом плећу?" „Богме видим. Ту имаш оседланог коња, истог таког, као што је на овом златном новцу. (Продужиће се.)

Партаји „Сремског Хрвата", Држимо се обичаја, У томе се много скрива,, Много странка и партаја По вођу се свом назива. Кад је хуке нек је бруке , То су наше слоге знаци, Партизани попа Куке Шта су друго већ — кукавци, 0

Шетња по иовом Оаду. л -|М: мјш Ономад се шетах новосадском пијацом. Дућани затворени, трговци и занатлије не тргују и не раде своје послове, тишина и мир свуда где год се окренеш, у цркви ни свећеника нема, школе празне, сокаци пусти једва ко да прође; књижаре затворене, бербернице затворене; калдрма чиста, нема никакве пијаце : нп зелени ни рена ни роткве ни шаргарепе; пандурн никога не псују; у лебарском соеаку једног леба не можеш ни за које новце купити; ни мрве меса неможеш у касапницама добити — једном речи туга и жалост! Ал немојте да помислите, да је то из страха, што је код нас мобилизација војске, нити је с тога, што султана турског хоће да протерају, него по моме мњењу биће томе целом јаду узрок, што се та моја шетња десила батн око — п о н о ћ и. А као што је познато у то доба трговци спавају (осим оних који се радо играју билијара), занатлије не раде своје послове (осим пекара), од бостанџија неможеш ништа пазарити (осим што онако из помрчине можеш на носу добити цвеклу или патлиџан), бербери не брију (осим што можеш бити обријан код Клајна у кафани), књиге се не купују (осим оне од 32 листа), цркве су празне (скоро као идању), школе су као обично ноћу затворене (али сам у мојој шетњи ипак сретао многе ђаке), и т. д. Даклем било је око поноћи. Шетао сам тротоаром, али лагано на прстима да неби пробудио ноћне стражаре, којп су слатко спавали баш код онога дућана што је пролетос био обијен и нохаран. Идући тако жмурио сам, не што бих се бојао да ми сјајно осветлење пијаце очи не засени, него што је свеједно било а жмурио а гледао, јер је свакојако мрак био. Кад сам до једне капије дошао, чујем из баште свирање „Ракоцијевог марша" и из далека разговор на немачкога језика чивутском дијалекту, и одмах познам, да је башта „Српске читаонице". Уђем унутра и видим на зиду пред баштом крупним словима речи: „Ет^апо; 1п <Ие СаЛепгез^аигаЈлоп", ово ме још већма увери, да сам заиста у „Српској читаоници". Још кад ме келнер Фриц поздрави са речма: „Шаз 151; ^е1аШ§?" и пружи ми немачку „ Шпајзкарту " штампану код Фукса, онда би пре посумњао у истинитост паппне непогрешивости, него ли у то слатко уверење, да сам заиста у просторијама „ С р п с к е читаонице ". Заиштем преко тумача од келнера (наравно осим чаше пива) да ми донесе један учитељски српски лист. После дужег чекања дознам да таквога листа у читаоници нема. „Па не мора ни бити" одговорим, „него дајте ми какав економски". Ми таквог немамо, вели келнер на неком мени неразумљивом језику. „На и не треба вам" — рекох — него донесите ви мени кад већ немате српских поучних и научних листова какаг немачки, дајте ми „Аиз1апс1", или „Ма §а21П Шг исегашг скз Аиз1апс1еб", или „Оеи1 :зсће Кипс^зсћаи" и томе подобно. „За такве