Стармали

26 „стармали" број 3. за 1878.

Једукадачки роб, (Од М. Јоклји-а.) (Продужење.) На ове речк Атанасије се тако расрдио, да је ударио своју жену лактом у главу. И то му Је баш слатко пало. Јер од забрањених рајских јабука има их више који веома пријају. Једна је така јабука: туђу жену пољубити, друга је: своју жену ударити. Атанасије данас је први пут окусио ирву јабуку, ваљало му је даклем загристи и ДРУГУАли у толико већма задивило је то сироту попадију. Њу још никад нису тукли. Она је истина знала, да је то обичај, да је то са свим у свом реду, да ту лутрију свака жена извлачи. али до сада је држала да је она изузетак од отог правила; не зато, као да би она била најбоља од свију других жена, већ зато, што њен муж беаше најбољи од свију мужева. — Па и сада није њу т о болело што је она отрпела ударац, већ то што га је добила од мужа свог. — А што ти то мени досада никад не рече? продере се на њу Атанасије. — Нисте ме никад питали, господару. Она је била така жена, која пред мужем својим само онда говори, кад је овај што запита. То је Атанасију још већма разјарило, чему је дао израза овим речима: — Проклета била и душа оца твога ! И то је једна од забрањених рајских јабука: псовати и проклињати. Па још како је слатка ! Та и други људи тресу то забрањено дрво, а јабуке те падају као киша, али Јеленчин муж сад је ирви нут узабрао таку јабуку, и томе се попадија врло зачудила, а пошто је реч била о њеном оцу, није могла да не покаже и она бела зуба : — А зашто псујете ви мојег оца ? — Зато, што је хуља и нитков. Он ме је избавио из киовске битке, где ми је пао отац, славни Богдан Хмјелицки, па ме је васпитао да будем поп; затајао ми је да сам кнежевски син. Овај коњ на мом плећу, то је грб оца мог. Сад сам се сподобио ту у Добропол, торочем јектенија овим лудим простацима, храним се пројом и ваљушцима са сиром, јашем на магарцу и пиљим у храпаво лице архимандритове ћерке; а рођен сам да седим на камилиној кожи, да издајем заповести са камџијом у руци, да предводим војску на пусатли коњу, да пирујем и благујем за пуним столом, да се зовем кнезом, и да грлим најлепшу девојку на свету, са којом сам и заручен. Доброј Јеленци сад је већ дошло до смеха. Зацело је држала, да му је помело мозаг оно ватрено пиће, што га је целу ноћ цвркутао из чутуре стране гошће. — Ох, мој драги господару ала ви којешта накарадате, — оно вино . . . На ове речи Атанасије је већ скочио да тражи батину, — ал док је батину тражио пало му је на ум нешто друго. Сирота попадија није ни бегала од њега, него је дигнувши у накрст обе руке пред лице окренула му леђа, нек удара, кад му се већ тако проктело. — Ништа се не бој, рече Атанасије, нећу те тући. Ниси више моја жена. Преварио ме је твој отац кад ми те је дао. Затајао ми је да сам кнежевски син. То је довољан узрок да се можемо раставити. Хајд' одлази оцу

своме, и реци му да је „невера и издајица"! То му ја поручујем. Не хтеде ми рећи да сам ја Богданов син: а то само зато да ми може наметути своју храпаву кћер за жену; не хтеде рећи ни мојој заручници, која ме је тражила: где сам, и где ме може наћи. Само зато да му ћерка не изгуби мужа. Ова дивна госпа, што је сад овде била, то је моја вереница. Херцегиња Цитбара, која неодморке тражи својег вереника, а ја јој не могох рећи, кад је поред мене седела: ево ме, нашла си ме ! јер ми нико не рече да је на мојим леђима грб Богданов. Сад ћу да полетим за њом, да је стигнем. А ти иди своме оцу! Буди калуђерица! Иди у манастир, или иди — до беса. И то ми је право. Ја одох за Цитбаром. Ал сад је сиротој Јеленци већ збиља дошло до очајања, она клече на земљу, загрли му колена и овако га приклињаше : „Ох, мој драги господару! Мани се ти Цитбаре нека иде у све небеле. Та Цитбара је вештица, која вреба људе на раскршћу, да их превари и у пакао одмами; за њу знаду и деца, под јорган се сакривају кад им мати викне „ево Цитбаре, — сад ће вас однети!" Лице јој је лепо, али она има гушчије ноге, а у устима ватру скрива." Та је ватра Атанасија већ опрљила. —• Ох не иди, не иди за њом! устрелила те је, уврачала ти је, још ће те и удавити и појести! добри мој господару Атанасије. — Ја нисам више ни добар, нит' сам више твој господар, нити сам Атанасије ; ја сам кнежевић ђорђе Хмјелницки. П5*ш г гај ме жено! - Кад већ хоћеш да нутујеш, а ти бар причекај да ти испечем добру од проје погачу, коју сам ти увек у торбу метала кад си полазио по својој нарохији. — Подај псима а не мени твоју погачу од проје! Кнежевићи једу или пишкота или цркавају од глади. — А ти бар не иди пешке, уседни свога магарца. — 0, магарац ти био брат! продере се застрављени кнежевић и отури Јеленку од себе па појури онамо к шуми, куда је мало пре упутио Цитбару. У добропољској малој дрвеној црквици ове недеље није служена служба божија. II. Али добити само један пољубац, то није добро. Један иољубац то је само по пољупца; два пољупца чине тек један прави пољубац : пољубац којег примимо и пољубац којег вратимо. Невраћена половина залуди човека и носи га по целом свету. Захукао се јадник за маштаријом свога врелог мозга. Не могаше више стигнути заварљиву жену: јер она је ишла на коњу са својом свеглом пратњом, а журила се да измакне султановој потери. На једноме месту само је мало почасила, ишла је и прам месечине; као да никада не спава; Атанасије је кадикад наилазио јој трага , де је недавно била; ал очима је већ не могаше видети. Наилазио је у шуми трагове од коњских копита; у пепелу стражарских ватра још је био по који жив угљен, а ту је бивало од свежа лишћа направљено лежиште; ту је лежала Цитбара. Како му је слатко падало лећи на то угњечено место. Ту је виђао коре од хлеба и поморанаџа, остатци од њене вечере. То је било намењено њему који за њом јури. Па кад је то појео, од тога је тек ожеднео