Стармали

„ СТАРМАЛИ"

јадан бесомучник. Па онда терај опет преко јаруга и кроз шипраге. Нио је кишницу која ее задржала у утисцима коњеких купита, од тога је бивао још жеднији, још бесомучнији. Кадикад јој је сасвим изгубио траг. То је био посао њене пратње да трагове своје забашуре. Кад су кроз шуму пролазили палили су за собом шипраге; кад су наишли на реку по њој су пловили, па бог зна где су изишли, и јееу ли изиптли на другу страну или су се опет вратили на овај брег ? Кад су дошли на друмове ту су за собом марву водили да им изгази трагове. Још су се и томе досетили. прикивали су коњима копите натрашке, да потеру већма залуде. Куда су дању пролазили туда су се кадкад ноћу у противном правцу враћали, — и онда ко је хтео да их стигне, тај се још већма удаљавао од њих, и тек у зору је виђао, да је ухватио — ништа. Више пута долазио је Атанасије само 1 сахат позније на оно место, од куд је Цитбара даље пошла, па онда би еве силе уиео и трчао, док га не би ноге изневериле. Једаред јој се тако приближио да је са висине једнога брега видео, како се преко на други брег полако пењу. Познао је своју вереницу но жутом дугом велу којим је од главе до иете била умотана; викао је за њима што га је игда грло подносило: „Станите! Ево ме, — т - т сам, — ја, Кнежевић ђуре Хмјелницки!" Али је ветар оданде амо духао, и глас му задржавао. Онда се захукао низ брдо доле утркујући се са одваљеним камењем, био се и ломио кроз све препоне док није стигао на врх другоме брегу. Оданде је погледао на све стране, ал није видео ништа друго до неме шуме у бескрајњој даљини. Гонила га је примамљива мапггарија преко пустара на којима капи воде нема, преко брдина, на којима ни гранчице ни листка не бијаш-, — ветрушина га је шибала и с леђа и с прсију и с бокова; усијани му мозак не могаше разхладити ни пљусак кише, ни хладне стене, — нигде не имађаше одмора. Кога је год срео казао му је, да је он кнежевић ђурђе Хмјелницки, хоће да се састане са евојом заручницом, и она њега тражи да се венчају. Не само што је људима то говорио, него је урезивао своје име до Цитбариног у стене и у кору од дрва, научио је и одзив да та имена разлеже. Али верући се тако кроз шуме, по јаругама и литицама све му се рухо издерало, спаде му и обућа с ногу и он остаде бос, издрпан је био, гори од вајгорег просијака; подивљао човек, страШило од којег деца беже, а људи и жене зазиру, — ал је још једнако трчао за својом заручницом и за кнежевском камилином кожом. То је већ дочуо и султан Калга; послао је потеру за њим; ова га ухвати, у ланце га окова, обрије му главу и тако га допрати у Стамбол, а ту га скрцаше у Једи Кулу. А бајна невеста, кад је свога младожењу тако лепо еместила, умакла је потери султана Калге, и на лађама, које су је на мору чекале одвезла се у своју домовину. Ту је нашла онога, кога је тако мрзила, кнеза Дороженка, —- и њему кандаје уврачала. И он ее залудио у њу. па је пошао за њом као слеп. Отишао је за њом, куд га је она звала. За један пољубац њен продао је своју и веру и народност и слободу. Таква је моћ лежала у чаробном пољупцу њеном. III. Једи Кула, то су тамнице од седам кула, а забележене су у повесници свију народа. Бизантински цареви саградише је, да им буде тврђава за обрану; за времена

г 3. за 1878. 27

султана није требао Стамбол тврђава: из њега се кретале војске на све стране света, а непријатељ му се онда никада није приближивао. Омарови потомци начинише од тврћаве аришта. Цела ова горостасна зграда, са својих 7 кула, од којих је три порушио трус, видела се из далека са Босфора, са својим бакреним крововима, уским ситним прозорима, са својим дебелима и великим гвозденим капијама. Ту су султани затварали посланике оних сила, којима су рат објавили, исланике оних вазалних држава, које су какве олакшице зактевале, кнежеве који су изгубили престоле и њиове придворнике, пророке и носланике херетика, паше, који су пали у немилост и претенденте круна страних држава, које би временом и приликом на челу војске могли послати у њихову домовину. Колико је разних народности стекло се у те зидине? На колико разних језика беху белешкама исписани дуварови овог лабиринта ? Колико изјаловљених планова, угашених надова, скрханих величина, неизлечивих патња нађоше овде гроба, док су још зидине оне стојале, док их није порушила дрска рука потоњег времена, — а да ту подигне другу зграду, жељезничну станицу, — која је сада на том месту. Кадкад — после великих победа — дупком је била пуна Једикула. Затим опет, после каква велика пораза, испразнила би се сасвим. Некада, — кад су Турци жалосне свечаности приређивали, кад је велики везир усео на хрома коња, обучен у суро од џакова напраљено рухо, са преломљеном сабљом у руци, са црвеним турбаном на глави, а спровод који ће да поведе, дрекао је: „Алах митреји хрестинаји!" онда је била жалосна свечаност и по становнике у Једикули: од њихових глава дизане су биле пира. миде у једном дворишту: а највише глава, која је доспела на врх од пирамиде, могла је преко бедема гледати онај тужни турски спровод. (Наставиће се).

Е а т п 1 с I, 1. Ведеум. Над облаци летиш као соко А чудиш се: свет те не лојима! Ие чуди се! што је нревисоко, Преситно је пред смртним очима. 2, Родољубље. За р о д лозе осећаш најдубље Зар то није дакле родољубље? 3. Славно дело. Српски писци крај је, крај је вама! Потамни вас све Тимина драма! Сав наш ловор он је њоме побр'о Та читав је, људи, бостан обр'о! бр.

Доктор Берберинеки. Разболо се доктор Берберински. Па се лечи сам по свом систему. „То је добро, бар ће оздравити —" — Кога мислиш? — „Та пацијенте му!"