Стармали

Шетња по Новом Саду. Ш. У Новом Саду врло је лепо живети: Еад човек хоће у Новоме Саду да се надише здравог ваздуха, он онда оде у каменичку бажту или на карловачко Стражилово или у ф у т о ш к у шуму; кад хоће да се напије добра вина он оде у манастир Беочин или у Сентомаш; ако је рад да носи добре и лепе хаљине, а он их наручи у Бечу; ако је рад да у Новом Саду пуши добра дувана, а он оде у Б е о г р а д; ако се зажели добре ракије — отворен му је пут у Вршац; прохте л' му се љута и оштра рена, може га у свако доба купити у П и р ош у; ко има деце и намеран их је дати у више школе, тај их може увек послати у Будапешту;'— једном речи, ми Новосађани имамо сва уживања и сваку згоду тако, да нам цео свет завидети мора. Шта више можемо се похвалити да имамо и сувишних ствари и да смо увек готови другима местима те сувишке с белим луком поклонити. Ми имамо ч е т и р и варошка г р о б љ а, од којих би три радо уступили Черкезима и Арнаутима; имамо једно 200 б и р цуза, од којих би 199 могли раздати оскудним нашим местима, као што су Сомбор, Сентомаш, Суботица и т. д.; имамо једно 7—8 пореских егзекутора, које би драговољно све ђутуре поклонили сваком, који их је жељан: имамо т р и велика празна и пуста п л а ц а усред вароши : код тројства, код „соларе" ина „хану", и радо би допустили, да на вима ко има новаца сазида нам лепу варошку кућу, владикин двор и здање за српско народно позориште: осим свега тога имамо ми Новосађани врло много државнога д у г а — т. ј. није нама држава дужна, него ми њој — и тај би цео дуг ми врло радо уступили првоме, који би га хтео и могао на себе примити; поред других сувишака имамо сувише рупа у нашој калдрми, те би их радо уступили коме, да их све нотрпа у џак и однесе на париску изложбу;имамо скоро увек какву несретну заразу; дифтеритиду, богиње, неслогу, колеру, и ми би их с драгом душом спаковали у сандуке и послали преко сињега мора, преко Цариграда, Калкуте, Новог Селанда и Буенос-Ајреса. Из овога се може јасно видети, како смо ми дарежљиви и племенити људи, те свој сувишак радо би с другим делили по оној јеванђелској изреци: „Ко има две хаљине, нека једну да ономе, ко нема ии једне" - Тако има и многи новосадски синова, који су усљед ове мобилизације добили нове, — солдачке — хаљине, те тако сад имају двоје хаљине, цивилне и солдачке, и они су већином тако добра срца, да би драговољно ове хаљине, т. ј. солдачке, оставили и коме другом дали. Са свим по јеванђелској изреци и науци преблагог нашег спаситеља. Од важнијих пијаца у нашој вароши највеће су: вели к а пијаца, рибња пијаца, свињска ижитна пијаца, само су тим пијацама имена мало поремећена, тако, н. пр. требала би наша р и б њ а пијаца правије да се зове с в и њ с к а, јер нигде нема толико каљуга, блата и ђубрета као онде. Да је наша рибња пијаца нездраво место види се и по томе, што све оне рибе, које се на то место донесу, не живе дуго; треба ли дакле бољег доказа за нездрав ваздух на нашој рибњој пијаци ? Исто тако и наша велика пијаца могла би се звати и ж и т н а, јер се на сред пијаце око бунара, крста и апотеке продаје у силним корпама жито, јечам, проја и друго зрно, тако, да вам

врапци, који се онуда јатомице купе, хоће очи да ископају, а и прозори првих спратова и трговачке фирме ишаране су усљед тога нечим налик на непео од цигаре. Још имамо за странце, који нису познати са Новим Садом да нриметимо, да се рибња пијаца, са свима својим блатним језерима и ваздухом пуним као песница крупним отровним мијазмама налазе баш уз велику српску гимназију (са 203 ђака), а свињска нијаца је код св. јовановскесрпске ш к о л е (са 80 ђ а к а); сад се ради на томе, да се свињска пијаца пренесе на „хан", а то је таки преко пута од главне српске школе (са 600 ђ а к а); ово би било врло добро, јер можда би онда свињи својим милозвучним дерањем надлармали она силна кола, што по цео дан тандрчу баш поред здања школског калдрмом, јер туда је за кола најживљи нут, пошто је баш код житне пијаце, и тако се онда при предавању у школи не би чула лупа од кола, кад би их т. ј. свињска дрека надлармала. Него ми смо се мало уморили при данашњој шетњи по Новом Саду, те неће шкодити, ако одемо мало код Тоше на чашу пива. Аб

Враџбина, У нолитичким новинама нише се сасвим озбиљно, да чланови конгреса нису хтели, да се потпишу протоколи у петак, јер је веле петак „несрећан дан". Ово је сасвим у своме реду и данашњи деветнаести век, век свести и светлости, сукаће бркове од милине, што један Бизмарк, Горчаков и т. д. верују у фатум, а цео свет зна и уверен је, да је петак заиста несрећан дан. Само би имали господи на конгресу неке савете да дамо, нека чине по њима, па ће зацело добро бити. Пре него што донесу своје закључке и потпишу протоколе, нека метне сваки члан под јастук парче бела лука и шаргарепе, па ће сањати нумере, које ће Турска у лутрији извући; за тим нека бају Турској од урока овако: урок седи на прагу ; урочица под прагом, уроци уричу, урочице одричу, у урока два ока, једно огњено, друго водено, скочи водено, па угаси огњено и т. д.; осим тога добро ће бити да сваки члан иопије ујутру на ште срца један сајтљик добре манастирске шљивовице и нека у трипут рекне: ,,Спас' бог!"; за тим би ваљало протрти међу длановима оне три бизмаркове длаке и спалити их у очи младог петка на буковој жеравици, па онај дим што се отуд дигне пробушити и везати о црвену пантљику, те га као неки орден новога реда обесити турском султану: неће шкодити ако се узме и једно вугино гњездо, црвен кукуруз и мало од комарца масти, па се то све у једном лончићу закопа под праг и т. д. Ако тако све ураде, онда ће се зацело сретно решити источно нитање. дб.

X Ала га је слушала! Световао свекар снаху, световао и световао, говорио и говорио, а снаха ћути па гледи, а стајали су пред кућом. Кад је свекар већ мислио, да је доста придиковао и да га је снаха за цело време говора његова пажљиво слушала и утубила му мудре речи, он онда нрестане и ућути, а снаха ће му безазлено рећи: „Ао, бабо, а овај наш белов ирогутао већ двадесет мува, док си ти говорио !" Аб.