Стармали

„СТАРМАЛИ"

зато што му је сметало његовом величаЈНОм сневању, ог:омињући га да је он само доброполски попа, негојош већма зато, што је глас ове слушкиње ванредно наличио на глас његове остављене жене, храпаве Јеленке. Отада више није промаљао главу кроз нрозор, а заробљени господичићи изгубише тиме једну лепу забаву. Али она сирота слушкиња доле, то беже одиста његова остављена жена, она је сваки дан седала под његов прозор и ту је госпотској деци продавала слаткише и појала је ирмосе. Она је оставила кућу очину, који ју је одгоњену био к себи узео, на се кренула за својии мужем, ишла је, разбирала Је, док није дознала где је. II онда се погодила у чауша за слушкињу, у онога чауша који је био надзорник куле. Добро је знала пећи леггиње, а и послушна је била, пак су је заволели, још су јој дали и плату. Једном, ка.д су опет госпотски ропчићи изишли у авлију и почели се с њоме нешто кошкати она им рече: Но, волела би видети који је од вас момак да би могао ову ломоранчу бадити управо у онај прозор горе. Нашло се више подузетника. Атанасије баш је седео замишљен у куту своје одаје кад наједаред улети кроз прозор једна поморанча. Гле! Златна јабука! Баш онака иста златпа јабука, какву је једном окусио из руке бајне виле, Цитбаре. Ко му је посла из ваздуха? Халанљиво је располовио поморанчу: али наједаред заборави и на глад и на жеђ и на љубнв на све заборави од онога што је нашао у поморанчи. У среди поморанче беше скривена мала танка пиља (турпија). Ах, сретство за избавлење! Ово је чаробни кључ који отвара врата свима оним сновима. Сад је већ потрчао к прозору и промолио је главу кроз гвоздене шипке, ни бриге му није било хоћели му се коштице од бресака и урма о чело и о нос обијати, и дали она слушкиња још ирмосе поји. Шта је њему сада било до земље ? Он је по мору тражио духа избавитеља. — II заиста је тамо нешто нашао. Управо преко од Једикуле бацао је котву један нов новцит брод, којем на предњем крају беше кип женски са круном на глави. Са стране беше великим словима написано „Цитбара." По свој прилици био је то брод каквог херзонског трговца, који је случајно изабрао ову из народних приповедака познату вилу за заштитницу свога брода; али Атанасије је у томе друго што назрео. То је права Цитбара, његова заручница, која се претворила у брод да свога заручника избави. П похитао је к њојзи. Још оне ноћи препиљио је он гвоздене шипке, а расплео је асуру на којој је лежао, па је од ње сплео једек, о томе једеку спустио се доле кроз прозор Једек се на по нута прекинуо и он груну доле на земљу и угану ногу у чланку. Није могао с места се маћи. Неко наиђе на њега у мраку у љутој му невољи женскиња је била. Вештом руком трже и умести му ногу^ па га онда узе за руку, одведе га до бедема којим је авлија била ограђена, тамо беху неке лествице од једека за њега спремљене, —- она му номоже да се на њима попне. Ни речи не рекоше једно другеме. Кад се бежи онда се мора ћутати. Кад је бегунац стигао на врх бедема, онда је пребацио лествице на спољну сграну а није ни захвалио непознатој избавитељци на њеној доброти. Негове су очи тра-

4. ЗА 1878 39

жиле 110 глатком мору осидрани фантом — Цитбару. У .то доба све спава; једикулски стражари хрчу под капијама, али су пси будни а њих је тма божија по улицама и на обали морекој. Наједаред узрујаше тишину и склепташе се око нашег Атанасије. Али непозната избавитељица као да се томе и надала! у котарци је имала пуно комађа меса, то је сада поразбацала преко бедема и тамо и амо. Пси се онда окренуше месу а пустише бегунца да бежи. А сада наједаред севну па пуче ј"дан топ. „Цитбара" је подигла котву: то је био њен опроштајни нуцањ. Атанасију су иробуђени стражари ухватили на обали, а „Цитбара" на очиглед му отплови. А кад се дознало да је добра Јеленка помогла робу да побегне, њу су онако турски ишибали, па су је продали као робињу. Остала је, истина, у Једикули, али сада на најнижем послу, — постала је слушкиња оних слуга, који месе хлеб. Сад је и она допала ропства са свога мужа. У. ђорђа Хмјелницког, кад му се бегство ојаловило, стрпали су сада тамо где је место ухваћеним бегувцима: у једну од оних подземних рупчага, које се зову „руне заборавносги". Тамо већ не води нико о њима рачуна: не вели се о њима, оваЈ или онај кнез, паша или пророк, Немају више имена. Само имају један број. Док је тај број испуњен, донде сваки дан туре кроз баџу на вратима на једној гвозденој лопати дрвену чинију, на којој стоји комад хлеба и тестија воде, туре је толико далеко да је ро^ може рукама дохватити. Јер су робу обе руке и обе ноге приковане ланцима о зид. Са камене клупе, с којом су га венчали, никада устати не може. Ал Турци воле чистоту. Подземна ова аришта сваки дан на чисто опере морска плима, — она сваки дан дође кроз канале, па до рамена окупа роба који је ту затворен. По томе он познаје кад је подне ? и може бројати колико је већ дана овде провео ? — Атанасије је сада имао доста времена за промишљање, шта је и кудје доспео ? Цитбара је зла вила. Ето така је брачна постеља њених младожења. Мрачна и хладна рупчага. Легло скорпија и псориба. И онда му је на ум падао онај тих, мирни стан у добропољској долини. Како су га дивно засенили велики ораси. Зеленкасти су били сунчеви зраци, процеђени кроз оно зелено лишће. Ох како је мила била она зеленим велом застрта светлост! А како је страшна ова подземна помрчина! Како је сладак био одпочинак по нодне на оној жућкастој трави, кад су му питоме пчелице слетале на лице и на руке и ту га мехко диркаху као да би га хтеле пољубити! А како је грозан хладни додир овог подземног гамежа, од чега се тело човеково грозничаво стреса, кад му после плиме домиле они морски пауци са њиховим незграпним гребањем, иа они квали, који те опеку као жива жеравица, па оне аплиције које стрвинским смрадом напуне целу рупчагу, — а кадкад, при фосфорном светлуцању морске воде, можеш и да их видиш те наказне створове, та подземна страшила. Ах, где су оне подземне пчелице! — Јесте, тамо су оне, у Доброполу! Како га је раном зором будио иза сна онај благи поветарац пун мириса од липиног цвета, као да би му рекао: „устај са, иди