Стармали

40 „ стармади"

на тороњ, одавони оним сребрногласним звонима позив на јутрење!" А како грозно долази сада по сваки дан слана морска вода: „устај! одзвони ланцима својим, огласи себе, живог мртваца, закопаног у вечитој ноћи!" Ах само још једаред да се може повратити у дрвену кућицу своју! Никада више не би зажелио да из ње изиђе, Какоје мила, како је слатка била она жена! Ма да је била храпава, али у свакој јамици тојлежао је по један анђелак, по једна доброхот; а кад се благо осмехнула, онда је њено хранаво лине изгледало као небо пуно звезда! Има ли на свегу нектара, који би био и налик на оно пиће, што га је од кисела млека готовила њена рука? Имали где слађа јела него што беху оне погаче од проје, којима га је његова добра Јеленка толико пута обрадовала. . . Поп се научио богу се молити . . . Једном пак, кад му је она по мраку путујућа дрвена чинија дошла близу руке, изненађен викну из свега грла: „Јеленко! Зар си ту?" Иипањем прстима познао је шта је на чинији! већ но мирису је дознао је шта пред њиме. Уместо плесњива хлеба била је топла. скоро печена пројина погача на дрвеној чинији, а у тестији, уместо смрдљиве воде била је дивна кисела сурутка. „ Јеленка ! Зар си ту?" — Без сумње мора бити да је она ту; јер ко би други његаовде потражио? 11а то је сада тако ишло од дана на дан. Негдашња, омиљена му јела и пића долажаху му сваки дан да роба у гробу му развеселе и надом ноутеше, да још може добра бити, — још може он седити пред дрвеном кућицом својом, у хладу под орасима својим. (ПродужнКе се.)

„X" у моди ушима не годи, (Епић.) Нојахао хатлија хата пастуха, Од силе духа њиха оба уха. Хћа искихат', све што срдахце куха; А бја нахранио махнита трбуха; Јер је хитар , храбар, лахко измахне , Када га храна духом надахне. Ма не хлебац худи и храна суха, Мех с вииом. јарац што се лече, куха Трбуху рахат, срцу грохот даје, Те и хрђа пухне, худост не хаје, На ноздрхе духне, а прошлост мухне , У хладну намет хоће мах да сухне. Еле хука хатлија, на хату и зеха. Но праху суху, преко неких леха. Помало диха, буздоханом њиха , С духана худа помало киха. Шта л' хоће њетко? буздохан да измахне, Храбар ће ко хрђа у мах да издахне! Шта је хајдук? здуха, медвеђа пиха И друго иха — све ће да киха! Дон Кихот , Ханибал , Мухамед куд себе . . . . Хуријо бежи, напашће и тебе! По хрбту хата загохлица муха, Па и по ноздрхах и испод трбуха, Хатлију буха дрпи с пазуха, А друга худа опет с трбуха,

број 4. за 1878.

С ноздрах хатских дохити муха Шта хоће хрђе на мах из небуха ? Хат реп надиг'о хркће и киха, Хат репом, хатлија буздаханом њиха , Мухе зује , хатлија псује, Буздоханом махне, да му одлахне, Дрпне га буха, голицне муха. Хасна му худа шго буздохан њиха, Што хуче, киха — хат ходе ђиха .... Вл. М. Јованови^.

Заслуге „новјејшег" кандидата за угарски сабор, ћира. А богати Спиро, какво је то чудо да се у Кикинду поред владиног српског капдидата дигао опет други владин — Србин. Зар ће тај што више израдити, него наш господин Миша? Спира. Па ти и то још не знаш? Е, брат ћиро, има ти тај неки чудновати вергли, који свира дванајст ноти; па ти има једну тицу — иопагају, што уме да дивани. ћира. Та иди не реци! Сп. Јест боме. — Па кад постане послаником (што држим да неће бити!) а он, вели, понеће и вергли и попагају у Пешту; па кад оће што да предлаже у сабор, а он ће навући тај вергли па ће тако чудновато свирати, да ће сав сабор слушати само вергли, а он мож дотле ћапрдати шта оће. Па кад престане вергли да свира и он ће престати да говори, те ће сви посланици од радости дати нам шта год он оће. И сам Тиса вели играће по његовој ноти! — Нонда, знаш, немари ти он ни ићи свагдар у сабор. Тамо ће послати свога попагају, и натаће му ону црну високу шеширину — да незна нико да је ту ко други. А попагаја зна врло добро да виче: .,1 §еп" „е1јеп . . и увек ће гледати испод шешира сама на Тису; па како Тиса што каже, а он ће одма ,Д§еи", „е1јеп"! — Тако ти он може виш и на салашу бити у Кекинду и опет гласати у — Пешту, — и вући масне дијурне! ћ. Но је с' чуо, то су баш чудјејствија шго ми ти ту наказива. Е, ако он не изради да добијемо на поклин „Нберланд", онда. госино му тапе баш нико вишенеизради. — Живио наш вергли и попагаја! — М.

Није ни ово хрђаво, Састала се ирија Нецићка и прија Савићка и одмах се разведе овај разговор. Савићка. За бога, пријо, од кад се нисмо видели! Нецићк а. Е моја госпа пријо, нисмо били код куће, тек јуче смо стигли из Хај денвергла; била сам због моје Софике, јер је имала к а н т а р у стомаку и бандарц јој је уртинирао да пије м о д а в о с е р. Ал смо га и госпоцки к о р о н и р а л и, за сваку в и з и т л у добио је 1 дукат. 0, то вам је врло лепо купатило! До подне смо у курталону а после подне се иде у вавилон и ту је увек на променади свирала музика а ишли смо вам и на балове и сојевреје, ту је једаред свирао чувени бирцуз тако лепо и тијо, да се једва чуло, а пудлика каже, да је страшно пијано свирао, а сирома човек баш је сасвим трезан био. Е знате то је врло фина пудлика, сам хотголе, који зна како се треба азимирати. к .н.