Стармали

„СТАРМАЛИ"

ђаво ж жена, III. Брише Прока лице с ирљавим рукавом, На се торња тужан с расцопаном главом, Корача у башту, отуд на ледину, Са ледине после на кудељу с' вијну. 1!е'ео бере браца ту кудељу пусту, Чини му се: чупа своју милу Јусту. Хај! кад би се тако и њ е мили Бого! Ње, чантраве Јуце дочепати мог'о. Оне дуге кике конђом опшивене, Па језика клета. па душе паклене, Да их са кудељом танковитом скупа Из корена врашка иекине, ишчупа! Ал' ће он то тешко —, о судбино клета! Дочекати моћи овог белог света; Никад њему неће боља срећа сјати, Никада се неће он удовцем звати, Никад док му е' Јутка, та вечита беда, Јопг гојила буде од рођеног једа, А од тога једа нема њему лека Еао крчат уља, *) трајаће до века У овоме јаду, и големој сети. Не пада му ручак ни на крај намети, Ергела је давно веће напојена, Опет госи ручак не доноси жена. Али м л о г о, увек и премлого беше У Проки сад црева крчати почеше, Крчати почеше, јер је на њи, јао ! Један рундов зао сада кидисао. Један рундов зао, бесомучна глади, Што се у невреме увек горопади. Кашто се притаји. ко да га и нема, Привезан о ланцу, мирно лежи, дрема. Али јао људи, када се иробуди Кад незграпне шапе у месо удуби : Пенуши се, мумла, режи, лаје, урла Слабину ти хоће да прог.тође зуби. II већ сунце лакси, тежи своме паду, Уморни му коњи једва корачаду; Украј воде шибље,_ дугу сенку баца, Нестаде козлића, **) ево комараца. Мучи цела бара, жабац јој зипара, А дивља му гуска, патка, одговара. Залеће с' и рода, та рибарка трома, Богатим се пљеном враћа деци дома, II мушице ситне у дугоме реду, За путнички коли лете, путуједу. Путници но путу ходе, сретају се, Ал' нема ни трага од Прокине Јуце, Од сваког пешака он Јудиту ствара, После види само да се љуто вара И већ једва трпи . . . бег'о би у село Јест ! кад би се само њој на очи смело ! Но ту канда треба раброст мало већа. Хеј! ал' ти је срећа, мој Проко, керећа. ) Удовице у Сарепти; Сидонској. *) т. ј- бабијн.

број 8. за 1878.

Али најзад ипак — живи небо благо! Углед'о је Прока своје луче драго. Носи Јуца себе, носи госи јело, Види Прока, види, г у т а ћ е з а ц е л о. Бар то обећава бајна снаш-Јудита Што, ко вилин коњ, сад бесно напред хита; II сада је дурна, љута и сада је II сада је вољна да п р и д и к е д а ј е. У 4 ч а н к а ко зрикава, гледи, Неће Проку баш ни да примети — Боље да преда се мотри створ опаки. Бар би моју нричу завршио таки. Ево шта се збило. — Између шевара Беше онде нека бунарина етара, А како се Јуца заукала слепо, Баш је на тај бунар ударила лепо. То је Прока глед'о, а и како не би. Зато он овако мудрује у ееби : „Аој Боже благи, не бил' било нраво, Кад би је сад ђ а в о на тај бунар наво ? Та ја ју не дирам, сама иде за тим, Још да се расрди, ако је одвратим ?' ; Тек то Прока рече, она аој јаде! Б у! . . . онога етика, љоскац, доле наде. II читаве Јуце уједаред, сместа, Нод попанцем, штиром травуљином неста. Нестаде је, брате, оде стрмоглавце, Као када деца топ од блата баце, К"о ваљушак клизак кад о земљу лупне, Ко курјак на гвожђа кад у јаму бубне, Ко од миша када буде 300 јада, Па у клопку доепе, тијо .... изненада . . . (Наетавиће се.)

Поштена и примерна оставка. Ми емо већ доета дуго заузимали наш положај на главном месту. Сад увиђамо да наступају времена којима ми ниемо дорасли. Зато смо се одлучили да сви 111 согроге оставку дамо. Устунамо даклем наша места другима претежнијима и који ће боље одговарати нач е л у и н а ч е л у већине држављана наше земље. Сламњи шешири.

Бубнуотека, Додатак рачуну при оправи бочарске правоелавне цркве. „У забораву пзосталој у дужини везотбине гвожђа јаме бушећа за заведа ија 14 јама Пробушнти и зид исећи и за малтерисати сас Кречом и иотребним циглом и послом то 8 ФОр. т Макса Јанков Стефан ђорђевић с. р. Саоиштпо „Бели".