Стармали

„стармали" број 8. за 1878

Шетња по Новом Саду, VII. Драги читатељу, ако си рад данас са мном де шећеш по Новоме Саду, а ти или остани код куће. или понеси амрел и јапунџе, засучи чакшире до колена, навуци рукавице — па седи у бирцузу, јер је напољу јака кнша и неки хладан ветар. То је увек тако, кад је новосадскп вашар или кад Новосађани беру винограде, или пак кад се у Новом Саду намерава носити литија (за то се сад већ више и не носи). Седећи у бирцузу можеш, драги читаоче, тако исто п о к и с н у т и као и на сокаку, па бар не каљаш и пе дереш ципеле. Из бирцуза можеш онда мирно иосматрати какав изгледа Нови Сад на киши. Трговци поскидају са врата изложене велике мараме, јоргане, кутије са златним капама и унесу у дућан; лебарнце унесу своје тезге са лебовима у каиије и тесне ходнике, те не можеш од њих проћи у кућу, пего мораш преко леба прескакати; пиљарице с воћем рашире ведике од иоњаве начињене амреле, те изгледају као инџинири: бостанџијнице натакну широке сламне шешнре. па седе п кисну, а њихов купус, першун, тикве и шаргарепе, што су растрговчене на сред пијаце, тако опере киша, да их после куварица не мора ни прати (иремда оне ни онако не перу). него одма исећи, па с њима у лонац. Мимопролазећи раширили амреле, па да им не иде киша у очн гледе у земљу, те сваки час запнњу о туђе амреле или шатре, те једно другом прогунђају неку псовку и јуре даље; чнзмарскп и пекарски шегрти засукалн чакшире и гаће (који имају) до колена, па не иду тротоаром него сре дом ппјаце газе бару (а тог има и кад није кише) и прскају ногама један другог; сланинари, ужари п опанчари раширили шатре асуром иокривене, те седе и чекају муштерије; ципелари п чизмари потоварили свој еспап у високе зелене сандуке и само по један пар оставили на пољу, а они се повукли под стреју и чекају подне да иду кући да ручају; путунџије пролазе са путуњама својим и звонцетом и једе се што киша нада, јер ће мање воде за прање продати; кола трче на све стране, јер се сад возе и они, који иначе увек пешке иду; бирташи тару руке, јер су им бирцузи иуни оне публике, која би да је лено време у пољу или винограду радила; старе бабе преврћу фуксове календаре, да виде је л' погодио да ће бити кише и траже у сановницима шта значе што су ноћас сањале и које нумере треба „ сецовати"; чиновници по својим канцеларијама, у које су дошли у 10 сахата, љуте се гато већ није нодне, да иду код „врапца" и код „Тоше" па пнво; новинари пишу члаике о „мутном времену" и „мокрој ситуацнји"; поповима је неправо, што морају по том блату да прате чак на ајмашко и успенско гробље за тричавих 5 фор.; доктори су забринути што ће сад људи у берби прозепсти, па добити ревму или какво запалење; наше вредне домаћице чптају „Великог српског илустрованог кувала" и неправо им је, што је киша, те не могу да иду дању у промонаду, него морају да се задовоље у вече само са картањем и т. д. Али ова хладна киша највећа је секатура за оне,

који бн ишли у бербу, а —- нису звати. (Јер који су звати онн иду и ио кишн). Напротив они, који имају винограде, нису овој киши баш противни, јер прво, добиће мање гостију, а друго они хотимице држе бурад са слатким вином напољу, те како киша и у бурад пада —• биће више вина (тако бар веле стари „искусни подрумари" заједно са Захаријом Орфелином). Међутим како киша непрестано пада, то ће ее многа браћа из бербе м о к р а вратити , те ће морати своје хаљине (и чаше) сушити. Многе наше лепе госнођице, те бајне в и л е, изгледаће у берби због ове кише к а о н о к и с л е в и л е. Као што досадањи научни о п ити доказују, многи ће се у берби и опити. Ако буде усљед овог ветра још и буре, многи ће тражећи заклона занћи за б у р е. Како у Срему већином људи од винограда живе и свој опстанак у свету имају да захвале производу бербе, то ће један велики научењак према Дарвиновом делу „Борба за опстанак", да напише ново дело : „ Б е р б а з а о п с т а н а к." Међутим ако је сада киша за време бербе, нека нико не жали, него нека се тешн надом, да ће до године бити лепо време. Аб.

К о к и ц е, Ономад је полудио један филозоф, цигло зато, што није могао логичним путем да реши ово иитање: како се то могло догодити , да С р б и н] Даничић, с р п с к и чииовник, о сриском трошку нише с.рнски речник у Загребу (где нити има Срба, ни срнског језика нити спомена о Срнсгву)! Добро би било кад би српска влада из санитетско-полицајних разлога забранила, да више нико о томе главу разбијати не сме. Кадуз-Тоша, који је свој скроман живот крунисао тестаментом својом, оетавивши Српству 10.000 мучно заслужепих форината, сад се на оном свету и сам каје што је то урадио. Јер да то није урадио, не би досиео у „Темишв- Гласник", и тај „српски" лист не би му се одуживао са придевима „кирјања" и „скот", не би приноведао, како га је жена због глади оставила, и како је Тоша само „хтео да закупи један шперсиц у небеском царству". (Тај „Гласник" био би врло добар ремедијум, да се с њиме истребе меценати из српског народа.)

У Сарајеву имаћемо, веле новине, и нашу експозитуру. Слава богу! Ми смо били радознали да видимо каква ће бити тамо наша п о з и т у р а, — то још и не видесмо. а већ је побринуто за е к с-п о з и т у р у. Везуву се оиет смучило и почиње ригати. Можда је са висине евоје ногледао на бљутаву медицину јевропске дипломације. Нова панчевачка црква захваљује „Тем. Гласнику" на српском искреном комплименту, што ју је назвао „џ амијом", и она од своје стране жели дотичном дописнику, да скоро добије орден ме џ и д и ј е , макар засада и без м е.