Стармали

118

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 10. ЗА 1878.

„Народе и л>уди, и ришћани : чуЈте! ћи цара нам пати од болести љуте. На ко је излечи, благо чојку томе, Ако дакле когод тај занат разуме Нек се јави да се с дарем споразуме." Из гомиле на то викну неки брача: „Ја с разумем у то, ја сам тог заната!" „Ко је тај ја?" рече пандур, „ко је писно ?" „Ја сам тај ја, ево ја, молим понизно." II изиђе Прока, лепо шешир скида, Што му се смеједу, црвени од стида; Али зато натраг не повлачи речи, Још и потврђује свачим се кунећи, Брже лаћа пандур Проку у ш и м и ц е . Па га тако води свом цару пред лице, Ко колац се кочи кад пред њега стиже, — Брк му се ко ексер црн у небо диже На рече тад: „царе, ево вам лекара, (Не скривај се море, но ходи пред цара! Који смело тврди и јако сведочи : Да ће госпођицу излечити моћи. Да ли лаже, не знам, нека вам он каже, Мене пак извинте Величанстве ваше А цар вели Проки: „Ово није сигра, Знаш ли сиромаше да ти глава игра ? Јер не усхтел проба за руком ти поћи,

Добро туби, чово, на колац ћеш доћи !) Ал' ако излечиш јединицу оцу, Даћу ти је таки за верну љубовцу. Царевину целу добићеш крај жене, II тако је тешко бреме то за мене!" „Царе господару! Прока реч привати, „Бићу тако смео. па ћу покушати ; II то нечасећи сада таки, ома, Ни бриге вас није оздравиће мома!" С отим брже боље у дворове оде, — Цура се већ јако пенушила онде. Па рожданик неки вади из рукава, (Што ј' у гуњац скрила давно мудра глава) Натрашке га држи, јако очи бечи, Па на изуст чати ове мудре речи: „Сергећаргаш лирги серге, враргажерге, Штарга ургугорговоргор ка,ргажерге? Ургу даргако-рго серге сергелирги! Торго тирги Проргокарга вергелирги. Кад то зачу бесу, било му је доста, Стресе цуру да јој зазвечаше кости; Па одјури из ње, мучити је преста, И цура је, брате, оздравила с места! А цар када виде страшно чудо ово, Младенце је оног стика прстеново. Сто акова вина о свадби се попи, На уздарје Прока царевину доби.

— Оженио се неки матор кеша те узео девојку од шеснаест година. Запитаће га један друг његов: „По богу брате, где ти је памет да узмеш таку неприлику, тај белај на врат." „Е мој брајко — одговори скорожења — кад већ морам загристи у киселу јабуку, оно волем загристи у једру и румену него у суву и увелу." Један сајџија оправио је сахат на варошком тороњу и поднео је магистрату овај учтиви рачун: „На заповест племенитог магистрата стале су сказаљке на варошком сату, које сам ја овим опет понизно удесио, што чини 10 фор. 1 ' Поп Илија био је човек врло расејан а радо је запиткивао свакога о којечему. Једном посети га неки богослов син његовог коншколара кога поп Илија није видио двадесет година, кад се богослов већ сит наодговарао запитаће га поп Илија на поласку: А „Бога ти јел' твој отац имао кадгод деце?" — „Та како да није имао, ја

сам му син! — „Лепо, лепо синко, ома сам мислио да ће тако нешто бити"* — одговори поп Илија доброћудо.

Дотрчи шијак неки своме поии као опарен: „фра Иване ја виђу вешца"! — А ђе си га виђео Грго ? — Ма ђе би но па црквену зиду! — Па какав би Грго? — Сушти осел, фра Иване. — Муч бено једна преплашио си се од своје сјенке! —

^ „Зашто ви никада не пијете воде.?" [питали једног господина са црвенкастим носом, — „Зашто ! ? — зашто!? јер је вода казна божија". — „А како то ?" — „Па зар не знате, да је Бог потопом, т. ј. силном водом казнио грешне људе !" Једна куварица баш је читала неки нов роман, кад уђе госпоја у кујну па запита: ко је писао тај роман ? —-