Стармали

10. за 1878.

117

ђаво и жена, IV. Проку у трен исти поче савест гристи, Вако мучећ душу несретноме мужу: „Аој несретниче, аој горопади! „Какав греј учини, какво зло уради, ,.Да ти лунаш главу о греоти варци „А да сметеш с ума слатку кашу с чварди ? „Сисај дакле прсте, бечи дакле очи! „Оћеш ли тим трбу нанунити моћи? „Нема ето Јутке, ал' ни лонца нуна! „Тако ти и треба! Сад цркавај туна!" Но је ли баш доцкан? Ко зна! — рече муже, Брже боље суче од рогоза уже, Па га спушта доле у то грло тамно, Па повика озго : „Ватај Јуцо рано!" Југка вата одма, слуша госу свога, Јер је доле терет осетио Прока, Па га стаде вући из петини жила Стењајући, јер је било тешко сила, А кад га довуче већ до пола пута, Ди се боље види у јаму унутра, „Војмја оца и си . у мал' пао није, Шта ј' висило онде ? У свом виду нравом Сам, буди бог с нама, нечастиви главом! Лаго нисам никад, нит вам сада лажем, Ал' га видех ко сад, истину вам кажем. Рогат рутав беше, гадно је и рећи, С копитама, реном, с пупушком на леђи; Најгрђе пак јесте, да му у једна страна Бела као овца, друга ко гар врана. „Шта си море, ко си? реци !викну Прока, „Нли путуј таки са ужета мога !" „Јао немој, немој:" дрекну онај здраво, „Рећи ћу ти право ко сам, Ја сам ђаво! „Незнам шта је овде, тек отојич паде, „ Ал' ме је већ целог, оседила брате. „Добро ће ти бити, извуци ме роде, „Немој да липуним пре времена овде.-" Одговара Прока: „Пзвуко б' те, брајко: Али да ми после не наудиш како ? Смешно се, знаш, игра уз ђавоске гајде : На част теби море твоје красне наде ! — > Ал' ипак — свеједно! Ниси гори ни ти, Нит можеш од Јуце гори ђаво бити, Ходи ! ал' се прво поврати до снаше, Па нокупи од ње оно мало каше." „Не тераЈ ме натраг готовој нропасти!" Одговори враг, но чуј шта ћу ти касти. Ја ћу у најближег цара ћер уљести, Велика ће боља цуру одма трести. Доктори и брице доће да је лече, Али је ниједан излечити неће. Ти се онда јави, ишти много блага, Камару дуката ил' камења драга А и пола царства даће драговољно : * Само да излечиш дете им невољно.

Ти тек једну рецв, а ја ћу изаћи, Па ћу себи другу царску ћерку наћи; Ал' онде ме нећеш истерати, побро, Зарежи то у ту празну тикву добро! Једном ћу се теби тек у руке дати, Али никад више — то добро упамти!" Недаде то Прока двапут себи касти Већ истрже силно врага из пропасти. Понда, да иотврде што се обећало, Одоше у крчму на алвалук мало. Онде као „купац" кад погоди рагу Лупи браца Прока дланом о длан врагу. — Па кад им је братство утврдило силно Сруши витез-баћу доле с ногу вино. V. А враг у скок прну, на једноме трну, Па се таки створи у цареви двори, Претвори с у буву ту за часак тили. Па царевој ћерци у уво умили. За уво се штепа таки цура лепа, Осећа да онде нешто зуји, клеиа, Из кревета скочи, цичи, игра, пишти П цере с' кад еврби, и кад боли вришти; Па у башту јурну као срна хитра, Скаче онде. бежи, уокруг се витла, Све живо у двору мота је и вата, Без папуче мама, у кошуљи тата, Ухвате је — ал' се бреча тад и бије II заука с опет, упустиду ли је. Најпосле се сруши, дохака јој даба, Па је кући носи у наручју баба. Па сад у потеку, болте и дућане, Шиљи на све стране послушне слугане. Есенције, масти и прашкова тушта Носе, ал' бадава; боља не попушта. Купе се и брице и све бајалице Врачаре врачари ал' је понеари. Купице, рецепти, пијавице, трине, Велику јој бољу јоште већом чине, Кадови, угљевље, сто врста парења И са девет њива по девет корења, Свакојаке трице с пута и буњишта Све то болесници не иомаже ништа. Због чега јој нана и царе бабајко Грозне сузе роне и тугују јако; Нит им пиће годи, нит им с'јело мили, Да је суво злато неби окусили. Цар да парничаре скине себи с врата, Све послове даје да свршује ћата; Он се пак небави ничијим мукама, Само чупа косе, само руке лама. А царица, тужна, шта би о њој реко ? Оплакује ћерцу у колеби некој. Нити за вретено, нит' за прање брани, Само кашто цветом ћер од мува брани. Но сад по сви сели шаљу добошара, А добошар пандур овако зипара: