Стармали

110 „ етАРМАДи"

Паво и Пава, Хумореска Косте Ристића. (Свршетак.) Четир недеље ноеле тог занимљивог разговора видимо Павла и Паву, где етоје пред олтарем, а свештеник им мења прстеље, говорећи обичне речи: венчајетсја и т. д. Да, они су муж и жена, Паво и Пава, а дошли су до тог, не баш сасвим необичног иоложаја тако, што су из прва увидили, да су им судбе сличне, затим, да су на тај начин створени једно за друго. Она га је уверавала да не свира у клавир и да и не мисли на њега, јер га мрзи, а он је уверавао њу, да не уме да нађе ни два рима, а камо ли, да је у стању, да снева какву песму. Ван тог су били обоје још млади, што је при браку не толико обична, као нужна околност и потреба. Годину дана су провели у највећем задовољству и благосиљали су онај тренутак, кад су се упознали и своје тајне једно другом открили. Он је одлазио у своје звање, а она обављала кућевне послове; пред вече су ишли заједно у шетњу и кад их је ко год гледао рекао је у себи, да су баш створени једно за друго. 0 свирци и о песништву није било међ њима никад раздора, концерте, беседе н позориште су избегавали, јер се тамо и свира и декламује, једно. што су још подносили, то је било певање, али без пратње на каквом инструменту као што то бива у веселом друштву, јер су обоје уживали у досетци и у складној нримедби. у живом разговору и у веселом задиркивању. Једпом оде Паво у звање, и заборави кључ у свом писаћем столу. Пава уђе случајно у његову канцеларију, примети отворен сго и радознала, као свака жена, поче отварати фијоке и превртати но њима. У једаред цикне, као да је гуја ујела и пребледи сва — наишла је на стихове, нисане његовом, павловом руком. — Дакле и он! Ох мушки, мушки, сви сте лаже и лицемери ! Али зашто да ме обмахне, зашто да ми лаже ? Ох. да сам знала! II Пава наслони главу на руку, укоченим очима гледећи у страховите стихове, писане његовом руком. У тај мах се отворе врата и Паво, држећи у руци неке ноте, намргођено уђе у собу. Кад је видео Наву пред отвореним столом, нобледи мало, али се ипак прибере. — Ти си ме дакле обмахнула, преварила, рече опорим гласом, ти свираш у клавир, можда грешиш још и сад, а ја сам ти веровао сваку реч, коју си ми рекла. Ево, чије су то ноте, чије име стоји на њима и чија је то рука? Пава погледи у ноте и пребледи. — А чији су то стихови, рече затим нагло, и тргне оне хартије из стола, чији је то рукопис? — Није сад о мени разговор, рече Паво, већ је о теби. — А зашт' баш о мени, зашт' не о теби? - Ја сам почео први; у осталом шта цуњаш по мом столу ? — Шта ти истражујеш моју музикалну прошлост ? — Случајно сам наишао на те ноте. — Нисам ни ја обијала браву на твом столу. — Ниси требала ни отварати фијоке, а камо ли чепркати по њима. — Реци ми само зашто си ме преварио ? — Мани ме, молим те. То су песме, које сам носао

10. за 1878.

још као седмошколац, па сам их задржао, да се имам смејати, кад видим сведоџбу незрелог ми мишлења, кад се сетим оног доба, кад сам јахао тврдоуста пегаза. Али ево петнаест година, како нисам ни умочио перо у мастило, да пишем коју песму. — Ох, баш сам несретна, да сам могла и помислити само! — Шта јаучеш ? А шта ћемо с клавиром ? — Та нисам крива ја томе. Била сам лудо девојче^ па су ме родитељи натерали, да учим свирати у клавир, велећи, да тога мора бити, јер данашњи свет то захтева. У осталом има већ три, четир године, како се нисам клавира ни дотакла. — Уф, да сам могао и сањати о томе? — Та немаш ми баш много пребацивати, нримети Пава. — Немаш ни ти мени, рече Паво, дај те несме да их сналим, али — јеси ли их читала ? — Кад сам их видла, беше ми већ доста — Да их чујеш, можда и нису тако рђаве. — Нећу, нећу. А хоћеш ли да ти свирам ? — Хвала, хвала! — Па зар нема ваљаних свирачица ? — А зар нема добрих песника ? — Има их, али ти ниси тај. — Ја се и не хвалим. У осталом, песник, кад се разговара с музом, не смета ником, нико му не мора чигати оно, што је тешком муком, гризући перо и нокте, ставио на хартију; али музичари секирају сав комшикук по неколико сата надан, њих мораш слушати, хоћеш, нећеш. Па још да су ми каквикомади! Ту се дресира девојче већ у шестој години да куцка неке пијесе, које су баш у моди, не нита се ту, има ли дара на то, или не, а сретни родитељи се гледе и уживају, што су родили — будући таленат. — А зар нема лудоглавих декламатора, који се по цео дан деру и вичу, да те бог сачува ? — Тога већ нема. Као тихи песници греше сви. И моја је песма једна штамнана, па ме мучи још и сад, чак и у сну, легне ми на груди, па ми не да дисати — гори је тај баук, него рђава еавест. — Доста то, да нема млада момка, који не осећа у себи, да ће усрећити свет са новом идејом, умотаном у песничком руву. — Тако исто и нема и незреле швигарице, која не држи, да је у њојзи скривена највећа уметница. Али Паво, тако не ћемо доћи ни до каквог успеха! — До душе, ти ниси више правио стихове, а и ове хоћеш да спалиш — Истина, ни си пи ти свирала у клавир, а сама хоћеш да га напустиш сасвим. — Грешницима се прашта, ако се поправе и ако увиде, да су пошли странпутицом. — А ти си такав грешник, рече Пава смешећи се. — Који је већ давно дошао до памети. — И ја сам дошла к себи. . .. — А оно хајд, да се измиримо И Паво и Пава се загрле и свесрдно изљубе. — Али ћу ти ипак нешто рећи, почне Паво после кратке почивке. — Да чујем, насмеја се Пава радознало.